Iz štampe je izašla knjiga kratkih priča Aleksandra Nikolića Kaleidoskop.

Priče vode čitaoca kroz različite istorijske periode. Ukrštaju se svetovi realnosti i snova, mašte i istorijskih događaja.

…
Dok sam posmatrao njegove oči, setio sam se kaleidoskopa, čudnovate sprave od koje se u detinjstvu nisam odvajao. Kroz cev kaleidoskopa, uviđao sam raznovrsne oblike najrazličitijih boja koji su me podsećali na zvezde, planete i galaksije. Nisam mogao da poverujem. Dečak na slici, u očnoj masi fotoćelija i kapilara, nosio je takav isti univerzum koji je sijao i obasjavao njegovo bledo, porcelansko lice. Nakon nekoliko trenutaka koji su trajali kao večnost, kada sam smogao snage da sklonim svoj pogled sa njegovih veličanstvenih zenica, okrenuo sam papir i osmotrio poleđinu. Na sebi je imala prašnjavi sloj uličnog šljunka, mrlju od kafe ili čokolade i jedan natpis. Pročitao sam tiho kitnjasta slova koja su ličila na piruete od crnog mastila.
…

Zamak je raspolagao mnogim sobama i baštama. Viliju su sve prostorije i bašte bile dostupne, izuzev tavana i zapadnog vrta koji je imao pogled na zatvor. Vili nikada nije bio poslušan dečak, a jedna od njegovih najvećih vrlina (mana, prema mišljenju njegovih roditelja) bila je znatiželja. Nije mogao da se otrgne od želje za zabranjenim voćem.
Njegov prvi (ali ne i poslednji) zabranjeni plod bila je poseta tavanu. Uspeo je da ukrade ključ koji je stajao na plakaru u spavaćoj sobi njegovih roditelja. Učinio je to noću. Kada su svi spavali, doneo je stolicu iz susedne sobe i nonšalantno uzeo ključ.
Tavan je bio mračan, morao je da ga osvetli lampom koju je nosio u rukama. Istina, tamo nije bilo ničeg zanimljivog – prašnjave stare stvari, nekoliko slomljenih stolica, fotelja, baldahina, zarđalih svećnjaka i gomila posuđa. Kada je pomislio da tamo nema ničeg vrednog pažnje, ugledao je platna. Stara platna, mnogo njih, stajala su u uglu sobe. Bili su to portreti, portreti dama sa tijarama, u svilenim haljinama, utegnutih strukova, i gospode sa perikama, uglađenih brkova, u lovačkim i svečanim odelima.
…

Iako je trebalo da nastavi putovanje ka Persiji, Mustafa odluči da potraži svoju crnu ružu ne bi li u njenom cvetu našao nadu. Znao je da će u očima službenika i ostalih pratilaca koji su ga čekali u kočijama ispasti smešan, no nije ga bilo briga. On je sledio svoje srce, a ono je govorilo da mora pronaći crnu ružu. Krenuo je da traži nadu, a nije znao da će pronaći nešto mnogo vrednije. Aşk, kažu Turci. Tragao je po čitavom selu, no nije uspeo da ih pronađe. Kada je skoro sasvim izgubio volju, nakon bezuspešnog bauljanja po selu, naiđe na neku ženu i odluči da je upita da li išta zna o tom misterioznom cveću.
„Naravno da postoje, vaša ekselencijo“, odgovori žena.
„Da li biste bili ljubazni da mi kažete gde ih mogu naći?“, upita znatiželjno on.
„Vidite li ono brdo ponad sela?“, reče žena, pokazajući prstom na jedno poveće brdo koje se strmo izdizalo iznad naselja.
„Da“, odgovori efendija.
„Tamo živi jedna mlada žena sa svojom bakom. One uzgajaju najlepše crne ruže u okolini i kod njih ih možete kupiti. Verujem da za vas to neće predstavljati problem.“

Knjiga se može naručiti po ceni od 600 dinara.
NARUDŽBENICA: