У продаји је антологија песништва песника умрлих пре њихове двадесет пете године Смрт је тај врт у коме се будим, коју је приредио Душан Стојковић.

Уклети песници највећма су учили од уклетих песника који су им претходили. Постоји, подземна, традиција уклетог песништва. Јадна је свака књижевна критика и свака књижевна историја која то не увиђа и о виђеном не подноси поштен рачун.
И поред свега, и упркос свему, њихов је живот, једнако као и њихова поезија, био, и била, прослављање апсолутне слободе. Они сами јесу спржени Икари. Оно што нам је од њих остало јесте прегршт сунчаних мрва. Оне светле. Мала су сунца.
Остали су заувек, и непоправиво, и незаборавиво, млади. Они међу песницима ове антологије чија је самртна хора закуцала близу двадесет пете њихове године, много година (за њих!) пре тога испевали су песме које су показивале, и доказивале, да прави и аутентични песници несумњиво јесу.

СРЕЧКО КОСОВЕЛ (1904–1926) – КОНС: АБЦ

Остани хладно, срце!
Циник.
Трансформатор.
Оријент експрес за Париз на виадукту.
Ланци на рукама.
Аутомобили теку.
Ја не могу.
Моја мисао-струја
је у Паризу.
Мирис лекова
с клинике.
Фуј –
Пљуј, презри.
Фуј, фуј,
фуј!

САБИН СИКО (1913–1928) – АХ! ПУСТИТЕ МЕ ДА ВРИШТИМ

Ах! пустите ме да вриштим, вриштим, вриштим…
Вриштим док не будем грла покидана!
Вриштим као животиња што је клана,
Као гвожђе у ковачници на мукама,
Као дрво уједено зубима тестере,
Као окно под длетом стаклара…
Шкрипати, урлати, кркљати! Није ме брига
Што ће то преплашити људе. Желим
Да вриштим највише што се вриштати дâ.
Људи? Не знате која даљина ме од њих дели,
Колико мало постоје, када вас дере
Тај бол што јединим на свету чини вас?
Са њим се самује, у тамници се ништи.
Одговорити? Не, не чекам одговора глас.
Не знам чак ни да ли у помоћ да зовем ја,
Или да само вриштим, као луда вриштим,
Као осуђеник, читаве ноћи и целога дана.
Та ствар нечувена, грозна што вас убија,
Верујете ли да бива
Ствар могућа на коју се навићи да?
Тај бол, Боже мој, тај бол што убија..
Пред којим се кинеска уметност мучења
Указује, указује, тек као године учења,
И никоме се не указује видљивим, осим теби,
Поверљиво здравље, моје одбегло здравље!
Због тебе то вриштим, ах, због тебе то, због тебе!
Зашто се, ако ме чујеш, не вратиш, зашто не?
Зашто остављаш да тако патим, реци ми зашто
Или је то освета твоја због тога некада што
Никада, обично здравље, не мислих на тебе.

ШАРКА ШМАЗАЛОВА (1945–1968) – МЛАДОСТ

јутрос на зеленој маховини
врабац ми је певао песму:
ум-ри ум-ри ум-ри – – –

ДИВЉЕ ГУСКЕ

У јесен газим по црној земљи,
бела дама хода. Бела дама
мојом руком зиму предсказује
у којој ћу сама бити.

Дивље гуске вуку
отежану моју главу.
Изнад вечне степе сушне
само сам кратка, слаба трава.

Крик птица опседнутих летом
пљушти у прастару рану.
С отеченим капцима ходам
а јутро је пуно црних врана.

Књига се може наручити по цени од 1000 динара.

НАРУЏБЕНИЦА: