Iz štampe je izašla zbirka pesama Sergeja Čudakova – Ostavši letom u Moskvi, koju je priredio i preveo Svetislav Travica.

Za preko 70 godina sovjetske vlasti višedecenijska samizdatska produkcija izrodila je čitav jedan pesnički andergraund kontinent, sa ogromnim brojem pesnika nastanjenih na njemu. Sergej Čudakov jedan je od najistaknutijih i najautentičnijih predstavnika ove poezije, pesnik koji se pojavio početkom 60-ih godina prošlog veka, čiji su stihovi, talenat i darovitost, život izvan ustanovljenih i tada neprikosnovenih normi ponašanja, skandali, poroci i pijanstvo od njegovog imena i dela izgradili legendarnu, gotovo mitsku ličnost nepoznatog genija iz vremena „razvijenog socijalizma“. Za mnoge on je personifikacija artističke prirode, duhovitosti, mudrosti, lakrdijaštva, jurodivosti i bezazlenog lupeštva. Ali istovremeno ta legenda je, bez ograda, oličavala i osobu lišenu morala, prevaranta i manipulatora, lopova (krao je i ličnu i društvenu imovinu), pornografa (snimio prvi i jedini sovjetski porno film). Pričalo se da njegovom šarmu i harizmatičnosti mnoge žene nisu odolele, od svetskih lavica do devojaka pristiglih iz provincije u potrazi za srećom, koje je Čudakov hvatao kao leptirice i podvodio ih istaknutim ličnostima iz sveta filma i literature. Od čega je, uostalom, imao i prihode. Zbog svih ovih nepočinstava ne jednom je, po sudskim i lekarskim odlukama, boravio u zatvoru i psihijatrijskim ustanovama. Otuda i ime ruski, tačnije, sovjetski Vijon, enfant terrible, iliti crna ovca Moskovske kulturne scene.

O kako mi lako prnje odevamo
I frak što nam leđa ukruti
O kako mi lako laži primamo
Nas falsifikat ne zna da ljuti

Vrata bordela i zatvora smelo
Udarcem noge ja ću otvoriti
O kako izdajnike ne razlikujemo
A jednom će nam oni nužni biti

Ostasmo sami da starimo
Podruku kao deca bezazlena
Bezizlaz je klima koju živimo
A smrt matrjoška ispunjena

Članska karta, ključevi od stana
Sitan novac i prezervativi
Svet nam je malen a na sve strane
Detalji niti lepi niti živi

Namame, pa te postave uza zid
Neka se bogu žali kome je stalo
Probaj u meni da vidiš ti
Ubicu i trup i sve to pomalo

ELEMENTARNI UVOD U ŽIVOTOSMRT

Malo pišem o smrti,
ali o njoj uvek mislim.
Iskreno govoreći
tu nema mnogo šta da se piše.
Postoji životosmrt u nekakvom jedinstvu,
sa naglaskom čas na prvoj čas na drugoj polovini.
A zapravo „smrt“ je ograničena,
dovoljan joj je prstohvat reči.

ČAMAC

Kakav je zadatak pesnika,
središte tog zadatka?
Životosmrt je kao
niskosedeći klimavi čamac.
Vi stojite i prenosite težinu na jednu nogu,
te na drugu, čas život, čas smrt.
Svejedno je jeste li napred ili pozadi,
okrenuti licem i ko sedi u čamcu.

Ništa se neće čuti od svega toga
Poroke tvoje neće znati niko
Varaš svog muža voljenoga
Sa nevoljenim ljubavnikom

Nije uzalud govorila ti drúga:
– Šta nalaziš u toj budali?
Uopšte iz našeg nije on kruga
Zapušten je i bedan taj mali

Ja svoju momačku jazbinu
Ukrašavam prosto, imaj to u vidu
Okružujem tvoju nogu finu
Grafitnom olovkom po zidu

I opet ne dobivši uspeha
Ispiću čaj, u kadu ću sesti
Sa televizora peva Pjeha[1] I kao da se meni smeši

Treba, treba samo izdržati
Do zime par nedelja svelih
I ne plakati niti se smejati
Da me u psihušku ne bi odneli

ZBIRKA SE MOŽE NARUČITI PO CENI OD 600 DIN.

NARUDŽBENICA: