(Do zuba u vremenu: zbornik poezije socijalne tematike, uredili Ivana Maksić i Predrag Milojević, Presing, Mladenovac, 2014)

Piše: Vladimir B. Perić

Prodrti pesničkim konceptom do srži socijalne nejednakosti, sa jedne strane i razotkriti prirodu dinamičkih procesā u društvu, koji su rezultat tih nesrazmera, na drugoj,  bila je namera zbornika poezije socijalne tematike Do zuba u vremenu. Sagledavanje anatomije socijalne skrajnutosti, sociomargine, vodiće nas poetskim krvotokom kojim struje pre svega dekadencija, satiričnost i borbenost.

Morfologiju skrajnutosti sveta predmetā čini veliki diverzitet marginalnih socijalnih formacija osvedočenih u tekstovima: žene, Romi, jeftina radna snaga, nezaposleni, bolesni. Margine se kreću, prožimaju, interferiraju, transformišu iz oblika u oblik, što je nevoljna posledica metabolizma socijalnog kancera koji metastazira. Osovinu (kičmu) marginalizacionih procesa čini prećutkivanje, izopštavanje, onemogućavanje humanom subjektu da se afirmiše, svesno unižavanje u manjoj, i njegovo podlo zavođenje u većoj meri, što za posledicu ima održavanje žrtve u stanju nep(r)obuđenosti.

Hegemonija i nemogućnost sagledavanja subjekta da je stešnjen, uzrok je depresije koja organski prožima lirske subjekte – njihovo telo, psihu. Subjekat, bolje reći objekat, ulazi u spiralnu dijalektičku igru sa ruiniranim prostorom u kome obitava. Telo je žrtva strukturno postavljenih sistema-mašina koje drobe dno društvene piramide: fabrika nagriza i spolja i iznutra, zubi trule, crni žuljevi se množe, odojčad zakržljava. Sakaćenja i hronične bolesti poput ciroze jetre, indikatori su ciklusa siromaštva koji jedinku dovode u akutni psiho-spazam: “Žene su stajale i ubadale žice u kalupe. Širio se sumpor, grizao naše kose i lica, jeo duše, ruke, nokte./ Ovde smo svi bili isti – izgubljeni životi.”

Kada marginalizovani entitet spozna da je ne-voljno u sistemu u kome se produkuju obmane, simulakrumi centara moći, javlja se želja za egzistencijalnim preobražajem – oslobođenjem. Žaoke kojim se brani korpuskula u obolelom društvenom organizmu različitog su obima i dubine dejstva: one su ironične, sarkastične ili cinične. Ironijom se život oksimoronski kvalifikuje kao “slatki čemer” a  za demokratiju se pravi filisterski kvaziakadmski “naučni samit”. Sarkastično pevanje i mišljenje zariva se u fabrički organizam koji predstavlja svojevsrstan holokaust u kome socijalni pesnici izriču da “mi radnici ćemo našim telima hraniti visoke peći“. Cinizam je poslednji refleks obespravljene jedinke svesne da će ga sistem proždrati. Cinizam je hladan, rezigniran, i u tome leži njegova snaga. Cinizam je dekonstruktivan – lako se prividno premešta sa kranje margine u centar moći. Tada se stvari nazivaju pravim imenom jer “bori se kao i drugi, nisi ti jedini rob”. Čovek se sinegdohski svodi na monetarno telo ili na konzumentski kontjener za čokoladnu svinjetinu.

P(r)obuđenom sopstvu tako se pruža opcija izbora borbenosti/defetizma. Reaktivni dijapazon lirskog subjekta u Zborniku kreće se od autodestrukcije i rezignacije, preko prazne (deklarativne) pobune, do borbe umetnošću. Tkivo socijalne antologije tako tvore stihovi u kome društvena ćelija, gutajući neplaćene račune, guta i svoju smrt kojom zadobija slobodu. Ona potvrđuje ugroženi identitet „mlaćenjem praznim pištoljem“, ritmično protestuje jer se ne miri sa ignorisanjem sistema i sopstvenim brisanjem sa platnih spiskova. Čovek-koji-oseća tako sizifovski primorava sebe da piše, on to mora da radi, jer zna da je pevanje jedina preostala potvrda egzistiranja.

Vladimir B. Perić