U prodaji je zbirka pesama Aleksandra Vojinovića – Distrofija bluz u Presingovoj ediciji Pod presom, koja objavljuje socijalnu i angažovanu poeziju i prozu. Aleksandar Vojinović pripada novijim pesničkim glasovima Srbije koji svoj opus otpočinju u prvoj dekadi XXI veka. Mladi Nišlija se, nakon dugogodišnjeg okušavanja u različitim pesničkim stilovima, odlučio na egzistencijalističku autobiografsku liriku kroz koju obrađuje svoju svakodnevicu, obeleženu progresivnom bolešću – distrofijom.

Iz recenzije Siniše Stojanovića Sinistera:

Iz tog autorefleksivnog i samoisceljujućeg, pomirujućeg pokusa, proizašla je zbirka Distrofija bluz, njegova prva pesnička zbirka ispred koje Aleksandar hrabro i nepokolebljivo stoji. Vojinović se služi jednostavnim, pročišćenim jezikom, dostupnim svakom čitaocu bez razlike u nivou obrazovanja, on je svakome čitljiv, svakome razumljiv (možda ne i svarljiv, jer razlikujemo se u nivoima suočavanja sa sobom) što nimalo ne umanjuje kvalitet i težinu reči i izraza kojima se služi, već naprotiv. Ispevao je svoja iskustva i iskušenja, ljudsku muku i mučenje bez ikakve vulgarnosti i jadikovanja, stoički.

KAKO SE POSTAJE PESNIKOM

Razboliš se u ranoj mladosti
Postidiš se bolesti
Zatvoriš se u sebe
Isprva ti to ne padne teško.

Zatekneš sebe
Kako doručkuješ u krevetu
U četiri popodne
I vrtiš kanale
Besomučno i bezvoljno
Dani postanu plavičasti.

Setiš se nekog pisca
Za kog skoro niko nije čuo
I njegovog saveta
Koji ti je dao u nekom banjskom hotelu
U čijem središtu sad raste drvo:

Kupi svesku i olovku
I piši, piši, piši
Kad god osetiš potrebu

I zaista, jednog dana

Kupiš svesku i olovku
I pišeš, pišeš, pišeš
Kad god osetiš potrebu.

Pogledaš film o Dorsima
Zaljubiš se u način
Na koji je Morison izazivao smrt

Poželiš da sediš u mraku
Opijaš se i govoriš svoje stihove u mikrofon.

Sličan utisak na tebe ostavi i Miguel Pinjero
O kojem ni danas ne znaš mnogo.
Stihova iz filma se ne sećaš uopšte.
Samo znaš da je bilo nečeg romantičnog
U tom crnilu.

Nekoliko godina ćutiš o tome.
U međuvremenu i zaboraviš
Kako se priča s ljudima.
Počneš da se otvaraš
I otvoreno kažeš svetu
Da pišeš pesme.

Nikada sebe ne nazivaš pesnikom.

Pošalješ neku
Ne baš najbolju pesmu
Na pesnički konkurs.
Neko je objavi
Nazove te pesnikom
Opet se postidiš.
I ne prihvatiš ulogu.

Neprestano
Sumnjaš u svoje pesme
Premeravaš stihove
Pitaš se kako i zašto su
Izronili iz tebe

I nastaviš da se potajno nadaš
Da ćeš napisati nešto
Vredno čitanja

Makar pet minuta pre smrti.

Izdanje je rasprodato.