U prodaji je nova knjiga poezije Aleksandra Stojanovića, Pobuna u doba samoće

U zbirci pesnika mlade generacije (1994) Aleksandra Stojanovića Kana se mogu naći neke manje uobičajene teme i pristupi pesničkoj veštini u nas. Tako se pesnik bavi užasima rata od kojih dobar deo naše poetske scene kao da želi da pobegne u zemlju Nedođiju te mrakovima i izdajama duše i srca. Suočavanje je neophodno ali ga ima, s vremenom, sve manje, što je svojevrsni paradoks. Valja napomenuti i veoma snažne kratke priče koje se nalaze u poslednjoj petini knjige. Iako proza, poseduju poetičan izraz što ostavlja prostora da se nadamo novoj zbirci kratkih priča.

Više informacija o knjizi: aleksandar.stojanovic.kan@gmail.com

             BALADA O POBUNJENIKU

Pod krvavim prstima gori izdajnička trava, Preko puta stoji iskonska vojnička strava.

Čizma, puška, nišan i smrt,

Ovaj će pobunjenik, uskoro spoznati rajski vrt.

Bogovi istaču krvave kiše,

Dok disidenta, ni ceo streljački vod, ne natera da suzama greh briše.

Vojnički metak meso kida, krv iz rane curi,

Kriv je, jer ne dade pohlepi, gluposti i udvorištvu, da mu umom struji.

Vreme stida, izdaje i duhovne bludi,

Da li će doći dan da se ove bede, sećamo kao lanjske studi?

Ćutljive dece, pričljivih budala, vladajućeg uma, Što sve na svetu, šatro zna, pa i kolika čoveku beše tržišna suma.

Zabranjenih knjiga, dozvoljenih ljiga,

Fabričkih logora, političkih govora.

Dana kurvi, para, primitivaca i rata,

Kažu, ka njima vode sva pred nama otvorena vrata.

Plaćene, ponižene mase slepom vođi kliču, Iz ove naše zemlje, izgleda, heroji više ne niču.

Dinar za tišinu, dva za glupost, tri za glas,

Koliko košta ljudskost, dostojanstvo i narodni spas?

Besmisao, strah, čemer i jad,

Boriti i živeti se mora, pa makar i sad.

Vojnička sila ponizno nad streljanim telom ćuti,

Šta li sluga u uniformi, u svojoj bedi, u ovom trenutku, sluti.

Pobunjenikove usne pozivaju na boj,

Život bez slobode, kakav je to uopšte soj?

Bogovi isprazniše bačve kiše,

Nebom poče da se prolama tiho, tiše…

„Na izdajničkoj travi, leži čovek, vizija, i revolucionarna strast,

Sećaš li se, prijatelju, šta to beše čast?“

BURE

Razrovan sokak, posle mosta sleće; Tuda se, u ovom selu, samo ko mora, kreće.

Niz ulicu, s leve strane, nekoliko se avlija niže; U trećoj po redu, drumu štala je najbliže.

Stajom, odavno, ne odzvanja goveda zvuk; Tu, u uglu, samo je nekog bureta muk.

Preko kace, čuče kukuruza klip i sena plast; Leže na ploči od betona, koja pokriva bureta pošast.

U tami bačve, leži raspalog čoveka telo; Glava, kosti, creva. Sve je trulo i od memle, belo. Tri godine je tu počivao zaklan on; Da ga traži, niko nije bio dokon.

Prolaznici su samo osećali neki zao dah; Mislili su, to šljiva za rakiju, kisela u buretu pravi predah.

Našli su ga jednog letnjeg dana;

Onog, kad njegov ubica, krenu mrtvom stazom bezdana. Od onda, raspadnut, on se ponekad vraća u piščev um; Kraj koliko sličnih bureta li ga je naveo drum?

Iskopan sokak jednog sela, posle ćuprije sleće; Tuda više niko ne želi da se kreće.

KAPIJA ŽIVOTA

Na kapiji života, oduvek je stajala žena; Rođenjem si postao njena mesečeva sena.

Ona te gaji, brine, mlati i čuva;

Majka bi zbog tebe bila i slepa i gluva;

Kao da to dovoljan dar nije,

Majka ti rađa sestru. Ona zauvek u srcu spije.

Sestra je radost, glavobolja i vir;

Nju voliš, paziš, ispravljaš. Sve bi dao da joj život bude sreća i mir.

U život ti, jednog dana, i simpatije dođu; Crna, plava, kovrdžava i čudna. A tek one kod kojih nemaš

prođu!

Jedna od njih ti, jednog dana, i decu rodi; Takvu voliš zbog nje same. I zbog one male što uči da hodi.

Ćerka te urazumi, postaneš sav ozbiljan i važan; Zbog te princeze, uvek moraš biti snažan.

Na kraju dana, ostarelog te unuka pazi, Daje ti šećer i vodu. Po ćelavoj te glavi mazi.

Na početku i kraju života, sigurno stoji žena. Poštuj je, dok ima vremena.