У продаји је збирка песама Мире Томић – Под звезданим небом

„Нема сумње да у случају Мире Томић песма настаје „у једном трену“ који је довољан да се поменута енергија ослободи у песникињином бићу обухвативши све оно докле  њен поглед досеже. А досеже понајвише до  визије какав живот треба да изгледа и да се води. Радост живљења, обогаћена свакодневна егзистенција нечим што човека може да прожима у потпуности, да га додирује и греје изнутра, преводи се у сведочанство које ће свакако бити мера једног присуства на свету, у животу који је један једини, аутентичан и непоновљив. 

 Све је у збирци Мире Томић писано у славу живота самог, у свим његовим манифестацијама. Заправо, песникињина мисија јесте да немогуће претвори у могуће – да видљиво, опипљиво, осетно – смести у једну велику захвалницу којом се заправо, животи других, ближњи, пријатељи, природа, снови, љубави – уздижу у симбол радости која се, лајтмотивски, гнезди у збирци: радости због привилегије пуког постојања проведеног у складу са врлином и извесним (хуманистичким) вредностима које, како знамо, бивају поништаване у добу у ком живимо, околностима, тешким и непредвидивим, у којима се сви можемо наћи.“

Огњен Петровић 

Више информација о књизи:

miratomic1958@gmail.com

Јаблан

Док се на јаблану повијају гране

свако се свија уз нечије раме. Да

ли за мене, мој јаблане, има

места у сенци твоје гране?

Да пронађем заклон од кише,

и место где може да се дише?

Да загрлим ветар и олују, да

осетим у телу буру, да ме

капљице воде милују

и да звук ветра сви чују

Када ме додирну твоје гране –

неће бити никакве бране,

препустићу се твојој сенци,

па нека олуја бесни, наћи ћу

мир у олуји –док твоја

крошња од ветра бруји.

Као да …

Као да сам у крошњама дрвећа а то

је моја срећа. док седим на тераси и

размишљам шта овај живот краси?

 Довољно је да погледам око себе

и видим ту лепоту света,

зеленило на све стране пролећу

врапци и вране,свако свој живот

улепшава и свој кутак украшава.

Гледам багрем, липу, јелу и

оморику сребрнасто белу, тај

призор ме очара а мој поглед се не

умара, већ са уживањем све то

посматрам и своју машту

одмарам.

Кафа

Да ли је то лек за душу када

се мирисима опијеш, док

прву кафу пијеш?
Да ли је та кафа изговор

за разговор, или позив

за преговор?
Можда да се понеки виц исприча, о

свакидашњим стварима поприча,

прозбори о нечем важном или се све

заустави у загрљају снажном.

 Можда све изгледа неважно, али кад

се уз кафу дружиш, пожелиш да руку

пружиш, да осетиш блискост са ким

пијеш кафу већ понављаш тај ритуал,

чекајући да осетиш у башти маестрал.