Из штампе је изашла нова збирка песама Миодрага Лазаревића – Отворена рана света.

Из рецензије Синише Ристића:

У свету српских афористичара име Миодрага Лазаревића једно је од водећих, међу првих двадесетак. У свету поезије поседује вртоглави узлет и представља многе освојене врхове певања и мишљења и домете достојне сваког поштовања. Велика књига, занимљив песник и светковина за читаоце. (…) Судећи по одређеним стиховима песника ово је време без стида, планетарног безвлашћа, где батина свугде, а шаргарепе ни за лек нема и, коначно, где све што постоји у рукама је „сумњивих мајстора“ у зонама сумрака. Ово је век развода и одлазака, престанак доброте, залазак лепоте, недостатак и поштовања и самопоштовања, сумњичење свих и за све. Године као да су заледиле памћење, масовно се бежи од оног што јесте и приклања ономе што припада јачем, а тај начин дубоко је противуречан српском бићу и корену.
У многим земљама, па и поколењима, одувек су се осуђивали „промукли песници“, неангажовани, неопредељени и дескриптивни, али без ароме. Лазаревић таквима никада није припадао. Он је у категорији ангажованих, призива доброту свих и за све, обраћа се Богу „ваљда и Бог има свог Бога“, и осветљава путеве којима, нажалост, мали број верника иде. Као да се у сну и на јави пита кад ће коначно и заувек да мањина победи већину јер је све планетарно кориснија од већине која је наглавачке постављена.

I

Невреме је то једно, а време јадно
Кад дан осветљавају муње
У блату до грла, каљуге на све стране
Кад падају птице са гране.
У веку не видеше дан, светлело им ноћу
Немаше ни сна, нема код њих: ја хоћу
Савијени вазда до земље, не видеше двора
Купише само зрневље, тешка им беше зора.

II

Насред пута између истока и запада
Стоје постојано поломљене ограде
Једне поносне земље на балкону.
Од обећаних брда и долина, кула и градова
Добило се нешто збрда-здола
А народ мудар вековима
Види да ситуација измиче ли измиче.
Највише је угрожен средњи слој
Они на врху и они на зачељу
И даље су у истом положају.
Пресече се врпца и фабрика се сруши
Хтело се немогуће па се и превазишло
Велики су то промашаји јер циљ није прави
Могли су да хране пола Европе
А сад већина становника гладује
Али су зато имали витезове шведског стола

И наду да ће бити боље једног незнаног дана
И били су морални победници
Све док није дошла криза морала
А свакако је морала доћи.
И кад повремено испливају на површину
Нађу се посред бурног океана
Кад брод тоне, прогнозе о будућности падају у воду.
Тамо где се калауз жали да се много ради по кључу
Одговорност нема име и презиме
Негде је ситуација и ружичаста
Али је ипак и много трновита.
И поред тога, то је весео народ
Јер им се и мала деца смеју
Али ако и она крену њиховим путем
Која ће их то генерација извући из кризе?
Неки мајмуни никад неће постати људи
(Можда неки и хоће, али на неком другом месту)
Револуција није појела сву своју децу
Многи су били премасни
Али, кад једног дана победи разум
Полудеће сви од среће.

III

И дошли су људи са неке друге планете
И донели су играчке са којима се убија
Да нестану овдашњи становници
И да се створи нови врли свет
Много бољи од овог садашњег
Где неће бити смешних вођа
Којих има у сваком простору
Ограђеног сивим и голим каменом
И где људи живе као овце у тору
У коме само једу и дишу
Кукају и певају
Славе некакве датуме и пуцају;
Кад треба стварно да се пуца
Њих нигде нема на видику
Крију се у мишје рупе
Затварају уста, очи и уши
Храброст им је спетљана у души.

Више информација о књизи: mio.lazarevic@gmail.com