Iz štampe je izašla nova knjiga pesama Zorice Tijanić – U kadru kasnog letnjeg dana.

Iz recenzije Julije Nikolić:

Zorica Tijanić kao jedna od bitnih savremenih srpskih pesnikinja, ističe se po izražajnoj lirici, emotivnim temama i stilskom pristupu koji kombinuje introspektivne i socijalne motive. Njena poezija često dotiče pitanja unutrašnje borbe, ljubavi, identiteta i prolaznosti života, a sve to kroz bogate slike i metafore. (…) Zbirka poezije U kadru kasnog letnjeg dana sa podnaslovom Sa Lenskim u Piteru donosi jedinstveni spoj savremene poezije i književnih referenci koje sežu u klasičnu rusku literaturu, posebno u likove iz Puškinovog Evgenija Onjegina. Pesnikinja, kroz ovu zbirku, otkriva duboko introspektivne stihove koji istražuju teme života, smrti, prolaznosti, i prisnosti sa dragim ljudima. Na poseban način evocira lik Lenskog, poetske duše i tragičnog pesnika, prikazujući ga ne samo kao lik iz prošlosti već i kao simbol poetskog života, krhkosti i večne nostalgije. Putovanje kroz ovaj grad omogućava pesnikinji da stvara slike u kojima se moderno i prošlo prepliću, baš kao što se prepliću i sećanja s refleksijama o sadašnjosti. Grad postaje mesto susreta između savremenog pesnika i Lenskog – “večnog pesnika” iz Puškinovog sveta. Ulični pejzaži, senke koje se protežu kroz sumrak i prizori obala Neve, svi oni odišu setom, ali i simbolikom života koji neprestano teče uprkos prolaznosti pojedinca. Tako se kroz slike gradskih ulica, mostova i trgova provlači dublja naracija o prolaznosti i težnji ka večnosti, gde grad i njegovi motivi postaju ogledalo unutrašnjeg pejzaža i mesta susreta s duhom poezije i pesnika prošlosti.

DOPISNICA ZA LENSKOG

Rekao si – ja sam onaj koji gine!
Onaj koji je intonirao ljubav –
bez dirigentske palice
u vreme kada žena nije smela da vodi.

Rekla sam – ja sam ona koja čeka;
Poslednja Petrogradska lepotica
Koja pod mesecom
blista za tvoj smrtni čas,
u kome biraš da stopiš se
sa česticama njenog srca
makar prošle stotine godina
do sledećeg života – a ja biram ovaj sada
što večan je bez tebe.

Ne vole svi heroje iz ruskih romana,
jer ko bi se onda sećao preživelih.

Rekao si – suvišan sam čovek
Moj Čajld Harold,
što služi časno u liku čudaka.
Ja suvišna žena –
što služila je srcu ludaka.

Mi tek žrtve moskovskih taština
Što šepure se u balskim haljinama
birajući partiture za libreto.
Čekajući da zasijaju pa postanu bivši.

Nego, mi u Piteru to drugačije
Tamo je čudno sve osim mene –
žene koju ne zovu Tatjanom,
Jer ne čuva pismo od voljenog muškarca
Već dopisnicu što joj je Lenski jednom poslao.

SVICI NA TREMU KUĆE MOGA DEDE

Ja ni danas ne znam koga sam više volela.
I koji mi od vas dvojice više nedostaje…
U tom nedostajanju zamišljam kako jutra osviću sa vašim koracima –
Jutra u kojima mi dolazite
Puni snega i mirisa zime,
A u naramku mandarine i osmeh.

Pomalo nervozan i korak ubrzan,
uvek susretljiv i tih,
ne mogu da se odlučim kako da podelim ljubav.

Kao da delim nebo i more…
Šum sa vetrom… i
zamišljam kako stojim uz obalu posmatrajući ljude
i kako grlim nekog stranca, beskućnika ili dete čiji me pogled dotakao.

Nekog ko se nasmešio tvojim očima
I čija je boja glasa zazvučala kao ton tvog glasa
Pa se od suza sakrijem da ne bih udomila slanu pod kapcima, mada zima; ona prava još nije ni pristigla,
A vi uporno dolazite na taj prag
Na trem zaboravljene kuće
oko koga svici igraju
i pod vetrom njišu limeni luster
kao tanjir.

A ti smanjuješ svetlo
On zavrće sijalicu
Da ne zuje svici oko nas,
a oni uporni, baš kao i ja
u nastojanju da vas vratim.

Čekam tako satima i izvirujem na kapiju
Đedo moj vrli!
Oče moj nežni…

Pa pristavljam omiljena jela za vas
I savijam praznu palačinku
jer ti tata ne smeš slatko…
Ostavim jednu za tebe
Pa je pojedem
Pojedem i onu sa kremom
Iako ni ja ne bi smela.

Suze popijem i setim se Božane.
I naslonim se ramenom na tugu
na dovratak vrata,
pa sanjam povratak.

Ne znam s kim mi više nedostaju šetnje;
Uz obalu ili po šumi,
Razgovori duboki,
O životu, budućnosti, znanju i veri
Da li ste blizu…
Kako da proverim?

Ne znam koga od vas dvojice više volim.
Možda to zna ovo nebo pod kojim gorim
i u igri svitaca kad vatru razgorim
Toplinom ću kamen da izmolim –
da otkrije tajnu,
A ako ne uspem –
i taj kamen ću suzom da otopim,
U bajku odrasla da se vratim,
I neću odustati dok ne izmerim…

Sve dok ne obe ljubavi u jednu ne spojim
Jer … ljubav se ne meri…

Više informacija o knjizi: zoricatijanic71@gmail.com