ODLOMAK

Vidno je zahladilo. Poslednji pozdrav zime kružio je gradom na leđima vetra. Prebacila je laku jaknu preko jarkocrvene tunike i pošla ka izlečenju s torbom punom kajanja. Prepoznala je u pločici na ulazu sliku i priliku svoje izvinjavane prošlosti i prihvatila da je njeno prisustvo neminovno. Nešto manje drčna i nešto smelija nego prošli put ušla je u zgradu svog terapeuta. Preplavio ju je divni osećaj da je i u zatvorenom sve otvoreno kad se iznenada na nju stuštio isti mladić i nehatom joj izbio torbu iz ruke. „Ej, izvini, debil sam, žurim“. Pogledala je za mladom pojavom i prepoznala u njemu dete. Bilo je smešno što ga je poslednji put uporedila sa Tomislavom.                                   
„Nano, dobro došli!“, čekao ju je Mrakovski na vratima obradovan kao da vidi zaboravljenog rođaka o kom se retko ali uvek lepo govori. Drhtavo je pružila ruku i ušla s nadom da će probuditi želju za životom u sebi i drugima.

„Sedite, Nano. Drago mi je što se ponovo vidimo“.Sela je gledajući oko sebe, ne znajući gde da spusti torbu. Nešto se promenilo od prošlog puta: da li zavese, prekrivač ili je možda staklena činija sa bombonama bila nova? A možda je to bio još jedan ponedeljak u sred nedelje i njegovo novo, plavo odelo.       Umeo je da ih nosi, ta odela koja muškarcu daju pravo da iskaže svoju moć. Slobodan je menjao boje, ali ne i ćud. Nije ga poznavala u drugom kontekstu, a ipak joj se činilo da postoji samo jedna, izvorna verzija ovog nadasve umnog čoveka. Osećala se nelagodno u društvu ljudi dominantnog duha, vernih unutrašnjem i retko kad pod uticajem spoljneg, i nije umela to da sakrije.