(Presing, Mladenovac, 2013)

Trzam se
Iz vilice nepovrata
I u sopsteni mlin
Ležem’

Vladimir Tabašević, Koagulum

RAZGOVORI Predraga Milojevića usvajaju ”poetiku ružnog”, ukazujući na odrednicu ”crnotalasovski”, koja se često koristila kao likvidaciona formula za izvesna umetnička određenja u našoj doskorašnjoj istoriji. Danas, međutim, takva poetika može se shvatiti u literarnoj funkciji sklonosti autora da ispolji upropašćene sudbine svojih protagonista; u njima mi prepoznajemo raspoloženja i signale našeg vremena. Milojević, zapravo, kao u starinskom regionalističkom pisanju, lokalizuje sve u svojoj poeziji, od jezika do tema, pa su i vreme i društveni kontekst označeni kao netipični, kao svet sa socijalnih rubova. Isto tako, bujnost i samosvojnost jezika u RAZGOVORIMA, koji se može tumačiti i kao jezik pripovedanja, budi utisak zbirke ”prepune jezika”, retoričnosti, kao i ”stvarnosti”, ”verodostojnosti”, i sličnih stvari iz pojmovnog kruga starog realizma. RAZGOVORI, istina, narušavaju konvenciju pesme, tim pre i tim bolje što u nju ulivaju drugačiju perspektivu oblikovanja viđenja sveta. Autorovo viđenje sveta upravo je jedno, zbirka je izvedena kao ”priča” o svetu, o ljudskom životu, kao egzistencijalni projekat koji utvrđuje okolnosti čovekove pojave u svetu. Varirajući temu opstanka u nizu pesama, manje ili više obeleženih prisustvom vulgarnih dogodovština u svetu izopštenih, marginalizovanih bića, autor radikalizuje svoju kritičku oštricu, birajući, dakako, anegdotsku građu ”niskih” motiva, prezentujući položaj otpadnika u zajednici u kojoj oni ne nalaze mesta.

Osim toga, naslov zbirke implicira pesnika koji je spreman da (pro)govori, da pripoveda, da izvuče iz zajednice upropašćenih ono jedino što se može spasiti, pričanje.

U pesmi ”čukundeda iz vrapče” Milojević počinje rečima: jasno ti je valjda / da se ovaj razgovor ne bi ni vodio / da nije bilo tog nesrećnog rata / sa bugarima 1885 / itd. Otvarajući zbirku pozivom na RAZGOVOR u neformalnom obraćanju čitaocima autor počinje da gradi sliku, grupni portret periferijskog, malovaroškog izloga, no pre svega, pojedinačnog, izdvojenog i samostalnog, a ne (ipak) tipskog i opšteg u karakterizaciji ”likova u masi”. Autor ne piše satiru, nego ”dramu”. Ozbiljnost predočavanja stvarnosti otkriva crnu sliku neke naročite čovečnosti, u opisu nekih pojedinaca kao da se podiže književni spomenik košmarno nastradalim ”malim” ljudima ove zbirke.

Govorom ulice, dokumentom uličnog i predstavom biografskog naznačena je i socijalno-etička dimenzija pozadine na kojoj se formira otpadništvo njegovih protagonista. U tom smislu, i u tom svetu, opis žene u pesmi ”u sinđeliću” upadljivo je dat nizom: / muca / kao da žvaće reči / hoće da lane / a ne da joj se / priča nešto kao / jebem li mu / majke mu ga / on će meni / i sve tako / reži /. Osećanje pravog, dinamičnog života prisutno je u svim bićima, ono je čak presudno. Bića zbirke su podjednako odgovorna i za jezički vid poezije, za njihovu brutalnu razgolićenost (otvorenost), kao i za karakterisanje prostora i zbivanja, odista, najviše su obeležena sklonošću autora ka ”negativnim” određenjima, ali, očito je da svet oko njega ne protivreči njegovoj sklonosti, naprotiv, on je podstiče i obilato dokumentuje. Slikar (iz pesme ”slikar”) potpisao je sliku sledećim rečenima: / a ispod piše / koga jebaše / jebaše / koga ostaviše / ostaviše / na njivi. Tzv. ”domaća priča” odnosno ”istinita priča” eskalira u pesmama ”oni su bili pesnici još tad” i ”majakovski”; u pesmi ”majakovski” stihovima ”omamljen ratom koji traje / ulaziš u salu s violinama” implicira se dvostruka uloga pesnika i još nekoga; pesnik je povlašćen, a taj neko, neko drugi, onaj koji je sa šlepera u luci Beograd istovarao brašno iz Belorusije (”oni su bili pesnici još tad”) pojavljuje se kao oblikovan umetnički postupak, može se i tako reći, koji je omogućio da se jedno duboko osećanje nesreće iskaže direktno, iz života.

”Međubićem” se postiže utisak jasnog i reprezentativnog (psihičkog i socijalnog) stanja, dakako, svih pesama zbirke. U predstavi pripovedača prisutna je želja da se oblikuju bića obuhvaćena tim stanjem, a to su, ne samo prema pesmi ”u narod”: ljudi bez zuba, konobari i kurve, usmrdeli tesari i livci, ostaci starog doba, nastavlja autor: ”koji više vole pivce / nego oca / da im ustane iz groba // u izdaje i prevare / što dalje od mudrih / još dalje od iskusnih (…) u blatište / tu svako nešto ište / itd. ”Blatište” jeste ishodište realističkog romansijerskog postupka, među-tim, ovde, kako nije reč o prozi, nego o poeziji, nema onih tromih opisa sredine i lica, niti fabule razvučene zbog neophodnih vezivnih epizoda i postupnosti u razvoju karaktera. Reč je o pesničkom, čak lirskom iskazivanju obeshrabrujućeg i neizrecivog haosa trivijal-nosti savremenog života urbane i polu-urbane sredine. Primer jednog protagoniste kojeg je otac prodao za motor marke ”Tomos” (”potera”) uvećava nesreću, čini je tvorcem pesme, zapravo činiocem pesnikovih preg-nuća. Zbirka, na kraju, hrabro izvikuje svoju ”estetiku ružnog”, svoj ”crni talas”, gorak i ubedljiv potez pesnika Predraga Milojevića kojim se označava nakaznost savremenog sveta, koji i ovde pokazuje svoje razorno delovanje.

Jelica Kiso