Iz štampe je izašla zbirka pesama Gorana Ivanovića – Intermezzo… dok figure miruju.

Intermezzo… dok figure miruju… ima moto preuzet od Dostojevskog, rečenicu u kojoj znameniti ruski romansijer tvrdi kako je čovek (najveća) zagonetka koju razrešiti treba. Pauza koju je napravio između prethodne i ove knjige od petnaestak godina nikako nije bila uzaludna. I ranije je Ivanović delovao kao pesnik koji sasvim škrto, a zapravo amalgamisano i kristalizovano, stihove piše. Sada je taj model svog pevanja usavršio. Pesme je sabio do krajnjih granica, očistio od svega suvišnog, dopustio esencijalnom do kojeg je dopro da se stihovno oglasi. On je pesnik koji oseća, odistinski oseća, koliko može i ne propinje se izvan svog pesničkog gubera.

SVADBA ŽALOSNOG PSA

Dan
Prašnjavim jezikom
Liže drum
Opori

Bezglave svirače
Svatovima
Žalostan pas
Goni

Zvezde neveste
Glasno krvare
Padaju u tamu
Veseleći se kraju

DOK FIGURE MIRUJU

Malene figure
Poslušno miruju
Čekajući sudbinu
Žrtvenog rituala

Stala
Vremena sunovrata
Časom nudeći
Naivne s pohotom

Vrelom zemljom
Hodale bi uplašeno
Beskraju
Beže stopala

POLITICUS

U neznanju
O suštini
Tražeći osnovu

Glavom udario
O kamen
Istine

Eno ga
Ćuti zbunjen