Из штампе је изашла трећа збирка песама Ковиљке Прошић-Пилиповић – Капија.

Капија је симбол стар скоро колико и само песништво – место на коме се сусрећу две целине, два света, две реминисценције. Она раздваја унутрашњи и спољашњи свет и штити нас од онога што би нас могло угрозити, остајући у нашим животима једна од најдоминантнијих тачака ослонца и сигурног оријентира. Полазећи од сасвим конкретне капије – војвођанског швапског ајнфорта из 1911. – песникиња нас кроз четири целине води од најранијих успомена ка великим, свевременским питањима: смислу, сврси и пролазности.

Прва целина (Капија) низом готово неприметних тачака окупљања – двориште, башта, таван, каљева пећ, торта од јабука – исписује носталгичну мапу детињства и породичног дома. Мушмула отвара свет природе и сведене феноменолошке огледе (Лист, Маслачак, Маховина), док посебан одељак чини дванаест хаику минијатура у којима се најјасније види ауторкино овладавање вештином скидања сувишних слојева. Последња целина, Ко зна, доноси низ дубоко личних, огољених и на тренутке немилосрдних исказа који кулминирају песмом Човек, отворено нагнутом над понор смисла постојања.

Песме Ковиљке Прошић-Пилиповић нису типичне нити се лако подводе под преовлађујући корпус савременог лирског стваралаштва на српском језику. Реч је о зрелом, одмереном и необично директном увиду у свет ствараоца који нетремице посматра догађаје, појаве и емоције – не штедећи при томе никога, понајмање себе. Поговор за збирку, под насловом Пролазности упркос, написао је Бранислав Зукић.

КАПИЈА

Ајнфорт
Капија
Из 1911.
Велика квака
Од месинга
Колико руку
Ју је додирнуло
Колико пута
Се отворила и
Затворила
(…)
Кад чујем
Тај познати звук
Сетим се
Тате
Сетим се
Детињства

ЈЕЛКА

Хтели су
Да је исеку
Плакала сам
Одустали су

ХАИКУ

Ситнија крушка
Наслонила се на крупнију
Љубав

*

Стари дуд
Две гране загрљене
Стреме ка небу

ЧОВЕК

И шта је живот
Шта је човек
То бледо лице
Склопљене очи
Заувек

Више информација о књизи може се добити путем мејла: koviljka.p.p@gmail.com