У продаји је збирка песама Јованке Николић – Љубав у заперку.

Из рецензије Надежде Пурић Јовановић:

Љубав у заперку нуди нам вртларску авантуру по поезији. У овом природословном свету очуване су старе сорте које доносе богат лексички материјал радости живота. Песме одишу, и када су са најтмурнијом поентом, заносном животном ведрином. Различита значењска поља груписана су у циклусе – од песништва, незаобилазне теме данашњице, јер је ћутање поезије скривено у природи, до љубавног немира у зујкању пчела. Све је у овој поезији бујно – од виноградарских бресака до попонца који се башкари у кукурузишту – ако је и коров, нека цвета; један костреш има ливадски манифест. Анатомске појединости животиња и цветова, вољком спојени гласови – љубав није пиће и храна само за душу. Неколико песама касније песникиња нас пребацује у стари свет филмског платна и детињих игара инспирисаних старим писцима (Карл Мај). Ту је и музика Дворжакова. Свет за који смо били убеђени да више не постоји. Попут јунакиња из бајки, песникиња се креће слободно свим материјалним и нематеријалним просторима. Поред засађених поља и пшенице, овом збирком лелуја и искуство Хигсовог поља, овековечавање најлепших тренутака постојања на нивоу невидљивог. Ово нису песме које користе метафоре из природе, ово је дословно поезија природе и човека у њој. Без поучителних пасажа, у чежњи за потпуношћу и складом, градећи се међусобно са човеком-стогом, ауторка нас уводи у раскошно и разбокорено светлуцање када чучне и роди клас.

Више информација о књизи: jogonik@gmail.com

BUFFALO

скво ћути се расплиће
се згледа у мит
о рими је римовање занат

човек племе бело проспе
из луле је рика јечала
бизона истребљених
папака се саплиће
о цезуру о реч о слог

мир је издуван је празна лула
се празни се празни
у папир новински
чланак о истребљењу

скво је зора је убила крда
ћутањем
скво је ветар је проклео
buffalo убице
а лице а лице
окретала од димова од луле
од трансконтиненталне пруге
крај које леже мртва
buffalo крда

РАШЉАР

Најтеже је рашљару
ту око тридесетог метра.

Навириће ли се седма кап
кад се подземље
и прах свих некад живих
устреми на водени набир?

Иди по лескове рашље, мили…
Пусти да покажу
где ћеш пити.
Заиграју,
о, заиграју ли
ка недрима мојим,

издржи –
тридесет вечерњих лепета
и тридесет звезданих намига
и тридесет нестанка долине
под измаглицом
и тридесет удара
о пећину на Хоребу!

И вода биће!
Жива вода
ил’ срце моје!