“Водено тело” Милана Суботића или Потрага за духовним идентитетом

Milan-Subotic-Vodeno-telo-1-page-001-222x300Пише: Марија Живковић

(Милан Суботић,“Водено тело”, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац)

Када је реч о књизи „Водено тело” Милана Суботића важно је истаћи аспекте из којих сам аутор приступа приказивању савременог друштва, као и технике којима се користи приликом обликовања самог текста. Наиме, већ у почетним поглављима примећујемо присуство страха, камена и проблем идентитета. Страх у савременом свету представља извор манипулације, а самим тим утиче на сва могућа ограничења, што потврђује и следећи део текста: „Страх је велики непријатељ нашег друштва. Чувајте се страха, јер вас страх може одвести на страшна места“ (Суботић, 2013: 5). Страх који Биће ноћи носи са собом, које је раблеовски конструисано, има функцију у онемогућавању људских способности.

Мотив камена заузима веома важан сегмент  поглавља „Усудов усуд“, али и значај за јединку, јер описом камена приповедач алудира на значење које камен има у традиционалној култури. Наиме, камен симболише „тврдоћу, отпорност, постојаност, непомичност, неподложност променама,  а, такође је, у народној космогонији, тумачен као ослонац, темељ, суштина и оса света“ (Толстој, Раденковић, 2001: 257). Имајући у виду наведене особине ни не чуди што је у камену садржана сва тајна света, а када би камен нестао нестало би и човечанство.

Проблем идентитета је једна од основних одлика човека савременог доба који постаје инструмент за постизање туђих циљева, што најбоље осликава следећи пасус: „Ја не знам како се зовем. Знам, рекли су ми, али то је име које су ми други дали, па тиме одмах то није  моје име. Увек ће нешто бити туђе што желе да прикаче за мене“ (Суботић, 2013: 10). Присутна је и свест приповедачева о томе да је трећа особа конструише његов живот, али и чињеница да поремећени односи у свету доводе до запитаности приповедача да ли је он то што јесте или је, пак, нешто друго. Човека не дефинише идентитет, јер је заменљив, већ физички изглед, одн. његова материјалност. Њу је немогуће променити. Мада, временом је и људски израз лица попримио безизразну ноту и празнина добија примат. Кроз читаво дело се прожима приповедачево преиспитивање и несигурност у сопствено постојање.

Поглавље „Чајанка“ је саткана од обриса, у њој је све неодређено, магловито… Већ само повлачење приповедача из приче и уступање тог повлашћеног места трећој особи показује промену перспективе, а самим тим и тока приповедања. Необично је да се потенцијалном говорнику не даје статус приповедача, него је он само „сведок оптужбе“, што представља поигравање са ликовима овог романа. Тиме што су потенцијални приповедачи „сведоци оптужбе“, који су чак и нумерисани, нам се приказује уклањање приповедача из самог књижевног дела, односно његова улога је сведена на минимум и његове компетенције нису од великог значаја за опстанак текстуалне творевине. Прича добија статус излагања на суђењу. Важно је напоменути присуство књижевног текста као откривеног, а када је реч о неким сегментима, чак и изгубљеног рукописа што је била одлика стваралаштва Драгутина Илића, Милорада Павића, Горана Петровића. Оно што „Водено тело“ разликује од осталих прозних текстова јесте то дефинисано присуство гомиле приповедача, али и истовремено прижељкивање одсуства и заборава самог текста. Приповедачу је битан свет без кодекса, наметнутих норми које не гарантују бољу будућност света, али који остају присутни у друштвеном систему, јер је тај исти друштвени систем тако одлучио.

У „Воденом телу“ су присутне и реминисценције на детињство, али кроз писмо које је такође написано у једној изобличеној, нетипичној епистоларној форми. Однос оца и сина је немогуће дефинисати јер је све неодређено, многе ствари су непознаница, јер се отац и син нису ни упознали, него су везу један с другим одржавали путем писма. У овој околности видимо то отуђивање најближих, раскол породице, једну посве и хладну и тескобну климу у којој је осећање усамљености најприсутније. Душевно стање приповедача се поступно мења – он жели да води бригу о рибама, јер жели да се осети корисним у бескорисном свету, а оне су за њега метафоре успомена, али се рибе трансформишу у жабе што одсликава поступан прелазак из смисла (свет риба, широких водених пространстава) у бесмисао (жабе, баре) и у омаловажавање успомена које носимо у себи. Наиме, жаба као “гранична животиња” (Раденковић, 1996: 159) између овоземаљског и оноземаљског света представља пут од памћења ка забораву.

Сан заузима веома важно место у животу самог наратора. Карактеристичан је по томе што је учестао, што се сваки пут појављује на идентичан начин, што представља нараторове потиснуте успомене, присуство ирационалног, људско  двојство и у центар поставља душу која је најважнији фактор у стварању унутрашњег света појединца. И сан као и остале елементе овоземаљског живота одликује заборав најбитнијих ствари, јер је у њима садржана ризница свезнања до које је немогуће допрети. Прича „Велика дворана“ симболише померен угао посматрања стварности, што као последицу има деперсонализацију и дехуманизацију – типичне одлике постмодернизма. Поглавље „Десна рука“ би могло да се пореди са „Причама које су изгубиле равнотежу“ Станислава Винавера, јер на сличан начин приступају односу према стварности, неразумевању окружења у ком се налазе, а главни јунаци изгубе све врлине које поседују, јер им их сурово друштво отме. Кроз однос текстова филозофа и новинара видимо само жељу за моћи, јер филозоф стварност анализира из научног аспекта да би себи обезбедио ауторитет у научном свету, док новинар на људске судбине гледа као на сензацију која повећава тираж. Док се филозоф и новинар баве личном коришћу, песник се бави друштвеном сликом, те, не без разлога истиче да „је занемарено најбитније. Човек је гладан. Без хране нема ни живота“ (Суботић, 2013: 44), односно док се јавно мњење бави појединостима зарад личне добити и у тој прљавој игри банализује све, дотле просечан човек мора да се бори за опстанак, јер је постао марионета великих вођа, па му још снови једино преостају, док му не забране и право на њих.

„Старе подсетнике“ угледамо сваки пут када укључимо ТВ. Реч је о бедном, полуобразованом свету који је себи дао за право да диктира живот појединца, јер му та диктатура доноси личну корист. Тај полусвет данас симболизује правила лепог понашања, што као последицу са собом носи рушење свих мерила вредности. Они представљају проповеднике који заслепљену масу воде ка дну. Ово поглавље на један сажет и ефектан начин говори о стању свести савременог човека и о машинерији која се зове мас – медији, а која диктира људску свакодневицу и којој је веома тешко одупрети се.

„Правила лепог понашања“ јасно показују једносмерност, неискакање из друштвеног круга коме се припада, апатију, потпуну цензуру, јер се од јединке захтева да ради оно што јој се каже, без било каквог промишљања и без противљења. Данас је неопходно бити маса, јер једино тако може да се манипулише светом. Бунтовници ће рећи: „Правила постоје да би се кршила“ , а посебно она која се намећу. Круг који чини „Водено тело“ чија почетна тачка „Страшна вест“ својом путањом пролази кроз најразличитија поља која се налазе у домену интересовања човека, преиспитује их и доноси тренутно коначан суд завршном тачком која је насловљена „Упозорење“ и која подвлачи важност не само идентитета јединке због друштва, него због себе саме, јер је појединац тај који би требало да сам организује свој живот. Могућност манипулације доводи до неспознавања себе, до приказивања јединке као моралног камелеона који мора да прихвата правила игре која му се намећу, јер није важно шта жели да каже човек, већ шта жели да каже друштво. Човек се не пита ни да ли жели да се роди, а када већ нема могућност избора неопходно га је пустити да живот који није тражио организује по својим нахођењима, јер ће једино тако бити срећан, а што је најважније биће свој.

Литература:

  1. Суботић, Милан (2013). Водено тело. Младеновац: Пресинг.
  2. Толстој, Светлана и Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија енциклопедијски речник.Београд: Zepter Book World.
  3. Раденковић, Љубинко (1996). Симболика света у народној магији Јужних Словена. Београд: Балканолошки институт САНУ и Ниш: Просвета.

Марија Живковић (1991, Сомбор), дипломирала је на одсеку за српску књижевност и језик  на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише есеје. Приказ књиге „Водено тело“ је презентовала на промоцији исте у клубу „Зрно“ у Новом Саду у јуну 2014. године.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Докажи да ниси машина * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*