Из штампе је изашла нова књига песама Бориса Лазића – Служба за Милана Б.

Из рецензије Огњена Петровића:

Песник Лазић је суштински певао о великим стварима и то троструко. Најпре, сасвим у складу са стиховима које је написао изванредни словеначки песник Урош Зупан „Важне су само ствари које те доведу до себе“, песник се поезијом враћао сопственом изворишту надахнућа, ослобађајући се истовремено „бремена сопственог ја“, прерастајући баласт родослова и све његове архетипски уписане усуде. Затим, реафирмишући сам чин писања, промишљањем и непоколебљивим радом на стиху, изједначавањем значаја сваке појединачне песме и збирке у целини, пажљиво брусећи њену структуру у којој је видљиво присуство језичког интензитета од прве до последње песме, Лазић је обновио веру у песништво утемељено у језичкој марљивости чиме је, уз неколико светлих изузетака у домаћем песништву, заузео прилично издвојену позицију. Поврх тога, снагом песничког израза и укупним књижевноуметничким домашајем песник је постигао оно што сам наводи као основни задатак песништва: да оно што се можда, учинило заборављеним и несталим – „оживи“ – потписујући књигу живота и непрекидне селидбе из једне судбине у другу што укупно, збирку Служба за Милана Б. чини изузетно вредним остварењем.

ИРМОС ЗА НЕПОЗНАТУ

Од дана кад ти је мајка отишла у Сведоке
Никад ти више није пришла.
И за туђе вере говорило се: секта, окрутна,
Али ово је ван памети. Сведочи да
Тврђа је од Кореша, од дружине из Вакоа.
Или је то изговор за срце камено.

Неком приликом, док колима пролажасмо
Кроз родно јој место
Отац рече: Овде живи А. и мислим да прошли смо
Баш поред њене куће, између кућа каквих има
На стотине диљем Срема.
Била је рана јесен и мене је пекла та мисао
О мајци
Која одбија да види пород

Никад ти више није пришла
Не памтим да сам је икада срео,
Ни кроз једну животну доб
У Србији или у Француској
Наплатила је нешто – себи, другом –
Муком доживотним
Теби није било више од две-три године
Кад то се збило

Једном брату до десете године нико не говори
Ко му је отац
А кад ме буде сам упитао за слику
Човека која краси астал у великој соби
И кад му будем рекао да му је то отац а брат мени:
„Знао сам!“
Истераће ме баба из куће
Тако се то радило некад

Други одраста уз маћеху на коју
Мужевљеве сестре гледају попреко
Није лако бити друга
Није лако подизати туђе дете као своје
Али пре свега лак није тај племенски живот
У туђини, тај уплив родбинског ауторитета
У све што се тиче Породичне среће

Дакле: одрасташ без мајке. Издваја то те што
Мати да те види не жели.
Откривши начин како, без терета гриже савести,
Може да вас се реши,
Упознавши средину кроз чије мантре уљуљкала је
савест
Остала је ван домашаја. Очевог, и твог.

И мог.

Признај: треба ту снаге, и воље, и чврстине,
Да би се ушло у све то. И бити – Друга жена.
Век ти пролази слушајући приче о оној.
Век цео јој подижеш чедо
Цео век некој од сестара није право како то радиш
А нико те не пита како с тим излазиш на крај.

Тад Мојсеј испева песму слободе.
И склопи се море. Све сапраше вали.
Изгибе господар, погибе туђин.
Бездан их покри. Падоше
У дубину као камен, каже Писмо.
Као олово у дубокој води.
Коња и коњика врже у море.
Чувени стихови.

Ми јесмо, родитељ је наш, међутим,
Целога века хитао тамо, и отуда.
Нејасна била је граница,
Простор обитавања. И, премда
Почиваш на брегу, завичајном, све што
Томе претходи збива се другде.
Сукишица, шума, и потера у глухо
Доба ноћи последње је:
Гинеш у саобраћајној несрећи.
У твом случају ко да испуни се стих:
Наситиће их се душа моја.
Живимо с тим.

Збирка се може наручити по цени од 720 дин.

НАРУЏБЕНИЦА: