(Marko Stanojević: Na vetru ljubavi i tuge, 2016)

Na uzburkanoj i prepunoj poetskoj sceni Srbije, pojavio se jedan mlad pesnik, Marko Stanojević, sa svojom prvom zbirkom poezije koju je naslovio „Na vetru ljubavi i tuge“. Sam naslov unapred priprema čitaoce na tematiku i osnovni poetski vers koji treba očekivati. I, baš tako ali i mnogo više doživi se kada se knjiga uzme u ruke.

Već moj prvi susret sa poezijom ovog mladog i talentovanog pesika, a desio se  slučajno sa njegovim prijavljivanjem  na Međunarodnu pesničku manifestaciju „Orfej na Dunavu“ za zbornik „Ljubav je tajna“ sa pesmom „Kosa boje meda“ bio je intrigantan – prvi put čujem za njega, dobijam podatak o njegovom mestu boravka i godištu i lepu, dobru pesmu koja kipti od lepote ljubavi, nežnosti i strasti istovremeno. Sasvim zasluženo, bez „urgiranja“ i pritisaka sa strane, žiri mu dodeljuje Povelju za  najeteričniju ljubavnu poeziju.

I sada, evo zbirke poezije koja za mene više nije bila iznenadjenje. Uverila me je  u prvi utisak koji sam stekla. Srpska poezija dobila je Pesnika, talentovanog, koji sa brojnim mladim pesnicima nove generacije, hrabro stupa na već utabanu , slavnu stazu srpskog pesništva,  za sada samo sa ljubavnom poezijom ali i dubokim intelektualnim poukama  i porukama. Srećemo se sa poetom britkog uma, jasne poetske reči i čistih , glasno izrečenih emocija , sa dubokim promišljanjima o svetu oko sebe  i o osnovnim egzistencijalnim pitanjima koja muče ne samo starije  već sa kojima su suočeni i mladi naraštaji.

Naš veliki duhovnik i svetitelj, vladika Nikolaj Velimirović, je davno zapisao „ Stavi svoj život u stihove….ako hoćeš da osetiš život univerzalni i da budeš s njim u vezi i harmoniji….Poezija je nikla iz drveta života a proza iz drveta spoznanja…Zašto poezija duže živi od proze, ako ne zato što je ona bliža istini, bliža životu? I tako ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliže istini, bliži životu“.

Pesnik Marko Stanojević, kao da je te reči i pouku imao u vidu ili je ona vaskrsla u njemu samom. Njegove pesme su trenuci tog njegovog života, vremena, ljubavi, zanosa, poraza, tuge, zabeležni da se ne zaborave , da opominju ali i da ako je moguće i večno traju…. Ti trenuci, životni uhvaćeni u letu i izliveni u nežne,  lepe  a i mudre stihove , jednostavno tvore lepe poetske slike  koje i čitalac , kao i on udiše u jednom dahu. Otvoren i iskren u iskazivanju  svojih emocija, nevino  otkriva svoj duh, ovaploćen u duši  koja zna i za ljubav i tugu. Neretko, pita se šta je to ljubav, uplašen i same pomisli da je jednom neće imati, da je neće moci ni opisati…Pise o Njoj,  o poljupcu nežnom, neprimetnom, čezne…Mašta o zagrljaju u slobodi…Opsednut i gubitkom nade u večnu ljubav i zivot , ne često otvorenih očiju gleda i u smrt kao deo življenja tj. postojanja. I tu se srećemo sa njegovim posrtanjima, podizanju i izdizanju iznad tog ponora , sa snagom koju samo mladost moze ponuditi… zelju, veru i nadu da je smisao postojanja u ljubavi, istini jednoj jedinoj, duhovnom pročišćenju..

Ne želim da izdvajam ni jednu pesmu iz ove samo na prvi pogled male ali vredne , duhom  nadahnute izuzetno zbirke koja budi nadu u lepotu zivljenja, ma koliko taj Život donosio  trenutke koji znaju i da bole . Vetar je tu ipak da te treptaje tuge i  ljubavi dalje raznosi …kao i kišu suza i osmehe radovanja nadolazećih.

I kako reče naša velika i mudra Isidora Sekulić (parafraziram) …ono bez čega poezija ne može to su život i smrt, a bez čega  život i smrt ne vrede , to je poezija.

Sve to je zivot i sve to je poezija kao istina izrečena ovako prefinjenim govorom  melanholije  i vere.  I sve to je naš mladi poeta osetio, istočio iz svoje duše  i predao sudu  vremena… jer poezija kao i njegova ne trpi nikakve krute forme, niti podleže kritici ovog trenutka. Proročki čeka ljubav i lepotu budućeg vremena.

A on nastavlja da traga !

Srećom i za njega i u slavu poetskog iskaza nove , nevinije, iskrenije   mlade generacije, oslobodjene skrupula i okova  vremena prošlih.