Razgovaramo sa Natašom Mijatović, spisateljicom i novinarkom. Nataša je autorka romana “Ožiljci ili otkud ja u ovoj priči” (Presing, 2013). Piše redovnu kolumnu za sajt KOLUMNISTA.COM, pod nazivom Natašino ćoše.

INTERVJU.NET: Obično se smatra da je čitaocima, pa i i kolegama piscima, najzanimljivije pitanje: zašto pišeš i šta time želiš postići? Kakav je tvoj odgovor?
NATAŠA: Svaki kreativni impuls potiče iz sebične potrebe, zar ne? Pišem jer osećam potrebu da nešto kažem, ispričam, da dokažem da ne živimo u crno-belom svetu, da je tanka linija između života i smrti, sreće i patnje ili anđela i đavola u svima nama. Želela sam da istaknem koliko je važno nikada ne gubiti nadu, čak i kad, naizgled, nemaš više izbora.

INTERVJU.NET: Tvoj prvi roman “Ožiljci” je, kako kažeš, napisan u jednom dahu. Zbog čega je to tako lako išlo?
NATAŠA: Ne može se reći baš da je lako išlo. Naime, svaki budući pisac sigurno u sebi dugo razmišlja o tome. Međutim, kad život nametne temu onda se roman napiše neobjašnjivo lako. Ustvari, kad odete u neku krajnost, doživite neki veliki emotivni naboj, onda krene bujica reči. I to je nezaustavljiv proces pun ushićenja, ali i ponovnog preživljavanja onoga o čemu pišete. Na kraju sam se osećala rasterećeno i zadovoljno. Valjda sam žurila da sve izbacim iz sebe, sav strah, jed, stradanje i da pronađem nadu, kao na dnu Pandorine kutije.

INTERVJU.NET: Koliko je za priču važno da se bazira na istinitom događaju? Ili to uopšte nije važno? Koliko je ličnog iskustva implementirano u tvoju knjigu?
NATAŠA: Što je bliže ličnom iskustvu, ili interesovanju, to je priča bolja. Ali, ne bih mogla tako da generalizujem. Neko zna da posmatra svet oko sebe i da to prenese na papir. Neko želi da se ispovedi. Ima i onih koji su u večitom traganju za smislom i besmislom, a da pri tom nikad nisu izašli iz staklenog zvona. Njihova otkrovenja o životu nisu polje mog interesovanja. Obožavam ljude sa margine, ali i likove koji prolaze kroz katarzu. Odrasla sam devedestih i skoro svaka priča u mojoj knjizi desila se nekada, negde, nekome drugom ili meni lično. Naravno, okruženja nisu identična. Njih sam ređala kao slike koje najbolje poznajem, osećam i volim, od Tašmajdana do Beograđanke…

INTERVJU.NET: Kada je sama priča, tj. radnja romana u pitanju, kako okruženje utiče na nju? Da li misliš da knjige pisaca iz tzv. srećnijih zemalja imaju druge teme i pristupe u odnosu na pisce iz Srbije? Koje teme okupiraju pisce u Srbiji?
NATAŠA: Pored uobicčajenih tema, kod nas variraju teme od ratnih do ovih tranzicionih. Kao glavnu odliku palanačkog duha, tu i tamo se obrađuju i neke velike, pretenciozne teme. Mi živimo na području gde nikad nema mira, blagostanja i naravno da to utiče i na naše stvaralaštvo. Ne mislim da srećnije zemlje imaju potpuno drugačije teme zato što pisac, gde god da je, pronalazi problem, sukob koji je osnov za neki dramski zaplet. I treba da pišemo o vremenu u kom živimo. Pre svega zato što će generacije posle nas, sa kritičke distance, bolje shvatiti i kako smo živeli, ali i gde smo grešili.

INTERVJU.NET: Može li pisanje knjiga da popravi nešto u Srbiji?
NATAŠA: Jednostavno moram da verujem da može. Mi nismo više angažovano društvo i na svaki način treba podsticati pokušaje da se pokrenemo i trgnemo. Ne treba zaboraviti da su neki pisci, kao što su Borislav Pekić ili Milovan Danojlić, bili značajni svedoci jednog vremena. Zamislite da nisu pisali? Nemamo svi intelekt jednog Pekića, ali želim da se nadam da ću pročitati uskoro nekog njemu sličnog.

INTERVJU.NET: Da li se čitanjem i pisanjem postaje bolji?
NATAŠA: Zavisi koga čitate i kako pišete. Šalim se, naravno. Čovek je rob zabluda i predrasuda. U tom svetlu vidim i svako uverenje da smo zbog nečeg loši ili dobri, pa i kad je reč o čitanju ili pisanju.

INTERVJU.NET: Da li pisac treba da ispravlja nepravde?
NATAŠA: Nepravda je subjektivan osećaj. Pisac može da piše i o nepravdi, kao i o svemu drugom.

INTERVJU.NET: Pišeš kolumne za neke poznate sajtove i u njima tretiraš i politička pitanja. Da li je politika sve u našem društvu?
NATAŠA: Možda politika nije sve, ali kroz nju se može videti gde i kako živimo. Kad živite u zemlji gde se svakodnevno čuje glas političara, a narod ne želi ni da izađe na izbore, kako se to zove? Meni se čini da su političari sve agresivniji, a mi sve pasivniji. Ta tendencija mi se ne dopada.

INTERVJU.NET: Da li književnost treba da se bavi političkim temama?
NATAŠA: Politika je tema koja se najviše bavi strastima koje izaziva u ljudima. A strast je vrlo inspirativna tema. Moć je okidač mnogih deformacija kod ljudi. Naravno, političke teme u književnosti su, na svu sreću, obrađivane i na druge načine.

INTERVJU.NET: Pišeš li novu knjigu i šta će biti njena tema?
NATAŠA: Želim da napišem knjigu o gubitnicima tranzicije. O tome zašto su intelektualci u rovovima, a marginalci iznad površine. Osim činjenice da su intelektualci po prirodi individualci, a da se društveni talog udružuje po principu „Dva loša ubiše Miloša“, možda uspem da i sama dokučim kako smo poraženi. To je priča o mojoj generaciji.

Više na: Konkursi regiona