U prodaji je zbirka pesama poznate španske pesnikinje Jolande Kastanjo, Materija, u prevodu Ane Đokić

Pesme Jolande Kastanjo (Santjago de Kompostela, 1977). dobitnice prestižnih nagrada: Španske kritike 2022 i Nacionalne nagrade za poeziju Španije 2023, odlučno ulaze u materiju, ne skrivaju se, ne prolaze neprimećene samo kao odjek. Kćeri i njihove dubine, sati natopljene DNK-om, klanovi i krvne veze, porodica i njene ortodoksije, plastični novčići te ljubavi… I ne, nije vreme ono što odjekuje, već suptilni mehanizam koji aktivira upozorenje: Na svom telu ću osetiti kašnjenje. Sve što oblikuje ovu materiju napušta poznata mesta, zadovoljne liturgije, svetovne institucije i njihovu replikantnu strukturu, reformuliše jednačine, žudi za olujom. Pesnik, neposlušan za ova vremena, beži od obrazaca i udobnih stihova, okreće još jedan zupčanik, pušta drugačije izraze. Više se ne zadovoljava šemom koja određuje korake njenih stopala na tlu, već ove pesme iscrtavaju neku drugu mapu, i tvrde: Skrivena kćeri moja: tvoja budućnost ostaje iza nas.

Reči kritike:

“Moćna poetska ponuda u kojoj se svako stanje materije izražava sopstvenim tonom kroz pesme koje su i avangardne i osnovne, sa izvanrednom evokativnom i senzornom snagom.”

“Metaforička poezija koja dijaloguje sa ličnim i kolektivnim sećanjem, a istovremeno je direktna, radikalna i feministička. Istražuje bez ustručavanja teme kao što su majčinstvo, porodica i običaji, uspevajući da izvuče realnost iz svoje uobičajene maglovitosti i da je konkretizuje u lingvističkoj materiji.”

Prevod sa kastiljanskog:

Ana Đokić

PRVA KUĆA

Sve što sam zaboravljala moje telo pamti za mene.

Bunar, tunel, startno dugme.
Čista demo(n)stracija.

Porodično jedinstvo počinje bukom jednog tela. Sa njima imam ovaj most i njihov tajni jezik.
Nema ničeg mudrijeg od njihovih skokova i mjauka, pena njihovih talasa osvetljava naša stopala.

Čim mi kukovi krenu put te kuće, desni žvaće pripadnost,
levi uči da se iznova osnuje.
Linije mog čela rade sasvim suprotno, utroba zaliva cvet deobe.

U svačiju kuću se ulazi kroz telo.

Šta bi više želeo nego da pesma bude napisana ovim prstima sposobnim da odu i pritiskaju tako visoke tastere.

Prag, opruga, šifra.
Ne sa inteligencijom sada. Rukama.

ONO ŠTO SE SVAKODNEVNO DOGAĐA MEĐU NAMA

Rečenice nas guraju.
Rečenice mudre kao životinjice. Pokazujući nam prstom, ostavljajući nas gole.
Rečenice koje gube visinu, rečenice koje nas gaze.
Infiltriraju se maskirane, rečenice koje žive od pozajmica. Napadaju nas sa leđa,
prodaju nas kao trgovci. Tapšu nas po ramenima,
pa nestanu kada se okrenemo. Obilaze nas sa strane.
Udaraju.
Izvode trikove.
Započinju diplomatske karijere. Beže nam kao vozovi.
Šakom i kapom.
Neprestano kopaju rovove, a onda, nestaju.
Pokrivaju nas.
Postaju ćebe i topli čaj. Praveći se da ništa ne znaju, praveći se blesave.

Dok se mi malo-pomalo požurujemo svakom rečenicom.

ODLOŽENA

Onog trena kad se životinja noći sa planetom spaja, počinjem da slutim čega je sve moglo biti
i pre samog kraja.

S one strane biće jedno jato ptica
ako konačno poželiš da budeš ta iseljenica.
„Da“, kažem ja i nikada se više vratiti neću na obale zlatne moje zemlje privremene.

Posmatraj sada nedra koja se neće reprodukovati.

Kćeri, možda šetaš nekim mestom,
nekim nebom, sa devojčicom koja sam nekada bila, koja je umrla.
Možda Žizo i deca iz vode šetaju sa tobom
i za ruku te vode.
Samo ti kaskaš za vremenom i ne uspevaš da me pronađeš. Pusta i večna, tiha nebesa:
hiljade nerođenih bića među senkama traga
za nedrima svojih majki.
Kroz maglu se kreću sa iskrom u očima, tamu opipavaju, naglas se raspitaju.
Ali ti me, kćeri, ne pronalaziš.

Ne mogu ti prstima trepavice staviti, ni od tačke i zareza mladež napraviti. Moje pesme me za džemper ne vuku, i neće me panično buditi jutrom.

Jadna moja zemlja i njene obale zlatne.

Tvoje lice iščezava
kao na usporenom snimku,
truniš se tako sve od moje sedamnaeste. Mišiće ti otkopčavam, tkiva ti rasplićem.
Kćeri, kćeri moja: ne mogu te nositi u svome krilu. Ostani tu gde jesi i budi s mirom.
Silazeći stepeništem redova ove pesme,
glas prišivam za ovaj stih
da i mrtva pričam sa tobom nerođenom. Rašivam ti osobine,
otpetljavam te vlakno po vlakno
i pravim ti nebo na kom ne mogu da nas rane.

Ne koračaj više, spavaj, tamo ćemo se naći. Ništa nemam, ništa i ne tražim.
Samo jedan neuhvatljivi sjaj, i nakon njega – kraj.

Cena knjige je 720 dinara