Dragana Ivanović – Portreti, skice, Presing, Mladenovac, 2013

Savremena književna misao u teorijskom razmatranju i vrednovanju, ali i svrstavanju, sve više svoju zasnovanost skriva u višeformnom organizovanju dela, u prožimanju osobenih izvedenosti. To je, često, potrebno da bi se ideja pisca ostvarila kao novo estetičko mišljenje koje pokušava da izbegne disciplinarni konstruktivizam koji ga vodi ka već viđenom i rečenom. Dakle, to je način za put ka novom kazivanju o starim temama. Delo takve unutrašnje strukture koje objašnjava prelaz „iz ničeg u biće, iz materije u objektivni duh“, često pripada skicama prostora i vremena, prošlosti i sadašnjosti, ali je daleko od bilo kakvih kopija.

            Dragana Ivanović, svojom knjigom „Portreti, skice“, i misaono i koncepcijski, svoju sadržajnost teksta oblikuje baš u skladu sa naslovom knjige. No pođimo redom. Knjigu otvara prozni tekst „Zamrznuta slika“ u čijoj je pozadini trivijalne istorizacije ispričana priča u jednoj jedinoj rečenici, ovovremenom brzinom govora. Tu je prikazan životni i duhovni gest, brzina življenja i antropološka mera pojedinačnog života u čijoj je srži Sava, junakinja, koja će nekako i najaviti dalji sadržaj ove knjige jer se jednim delom identifikuje kroz mistično, kroz san. Takva varijacija je nerazorljiva u biću stvaraoca a kod čitaoca otvara drugu boju („Varijacije jednog sna – Crno-belo“). Ako je prvi deo knjige (uslovno ga nazovimo – prvi deo), onda njega „dočekuje“ poezija, koja štafetno ustupa mesto prozi esejističkog stila. Sve to primenjeno je da bi se lakše otkrile nepoznanice sadašnjeg vremena. I ono prošlo, i ono buduće, sve je u službi sadašnjeg.

            Dragana je, varirajući percepciju predmeta (starinski ormar) i igre, kao majčinskog nagona za roditeljstvom, fiksirala za reč „zuri“, jednu razumnu osovu iskustva koje sledi „U boji“ ili, kako bi se savremenim jezikom moglo kazati, „Crno-belo u boji“. Sve su to varijacije „Sećanja na nesaglediva prostranstva u očima“ koja iz onostranog, signalističkim glasom javljaju o viđenom. San je uvod u duhovne percepcije za zapitanost „Šta ostane posle čoveka, posle njegove smrti?“ Ako u filozofskom smislu, i antropološkom, naravno, otvorimo ovu temu dolazimo na isto ono što je spisateljica Dragana Ivanović zapisala: o tome „ne sudimo ljudskim, već nekim polubožanskim merilima“. Osim ličnih stvari odlazećeg ostaje sećanje za koje spisateljica kaže da je „nepouzdano, obojeno subjektivnim, izbledelim bojama emocija i raspoloženja.“

            „Muzej malih smešnih stvari“, pored događaja koje Dragana stavlja pod lupu vremena, je ispunjen i gramatičko-lingvističkim ukazivanjima na svakodnevni govor koji ulazi u književni jezik. To će čistunci našeg jezika kao teolozi uma, iskoristiti da izvornoj estetičnosti dodaju pridiku, naša spisateljica je sarkastično složila prolaznost: slamarica na panjevima, kolekcionar koji je mnogo toga nevažnog za obične ljude sakupio, ali sve je to otišlo u prezent, u trpno stanje. Ukazivanje na rasipanje sopstvene energije u pogrešno vreme i u pogrešnom okruženju, ujedno je kritika tradicionalnog idealizma mišljenja i sve što se u to ne uklapa se smatra, nažalost, destrukcijom. Tako će „Metafizika jedne bašte“ za poentu imati suvišak: „dim cigarete (…) materijalizacija misli.“

            Migracije i snaga korena nisu mimoišle ni opservaciju ove spisateljice. Njen junak u dijalogu sa Stvoriteljem iskazao je gnev što svi tamo govore drugim jezikom. A TAMO je postalo i OVDE, karakteristična je sudbina srpskog jezika, i nacionalnog bića. Dragana vidi čemu to vodi: „Plašim se da će doći dan kada će svaki čovek imati svoj lični dijalekat ili poddijalekat, koji će samo on razumeti. Tako ja vidim apokalipsu – čovek će se toliko otuđiti da će živeti sam u svom mraku, sam u svom sopstvenom hororu i neće imati tu lekovitu mogućnost da mu neko kaže da nije jedini, jer će biti gluvonem među gluvonemima, potpuno lišen komunikacije.“

            Ako je život „krug kredom“ ispisan, onda treba misliti na „Platonovu senku senke“, kazaše u svom eseju „Kategorički imperativ“ Dragana Ivanović. Ona negira upućenje na put sa koga se ne vide male, a važne staze. Zato se i zenistički zalaže za naklon prema malim stvarima i malim trenucima. Njih treba „zamrznuti u svesti“, kao doživljaj ih ostaviti da budu svevremeni ali uvek Sada i Tu. „Ne bi trebalo ovde stati: Ova tačka istraživanja treba da se proširi i razgrana u svim pravcima, u nepoznanici sadašnjeg vremena.“ (Žan Starobinski)

            Dosta je „Lutanja“, radi prolazne korisnosti, kazaše, suština njenog moralnog dobra jeste duhovno, a ne fizičko utočište. Stoga je njen kofer junak jednog eseja, poput onog koji je nosio Džim Džarmuš i koji je inspirisao i pesnika Petra Matovića da mu posveti jednu pesničku knjigu. Dragana je otišla dalje pronalazeći varijacije ove srpske reči u nemačkom, engleskom i hebrejskom jeziku. To sad produbljuje temu o korenu srpskog jezika i njegovim izvedenicama, ali njene namere su drugačije: da samo skrene pažnju („Gong“) na police gde knjige smenjuju (politički odvratno) jedna drugu i pravdaju poslušne bibliotekare kao da su oni određeni da urede ovo vreme. Vreme teče i mimo njih, i ništa što se zbilo ne može da se porekne, ma kako ga ko nazivao, to se dogodilo. Ipak, zahvaljujući generaciji koja će biti savremenik muzeja zbivanja, a ne „navijač“, ponešto od literature iz prethodnih epoha biće sačuvano da svedoči. Svesna toga Dragana je pustila malu Vanju da knjige lista po svom nahođenju ne razumevajući šta u njima piše, ali znajući da slavi haos. Haos je, često, ispisivao ove knjige. Ispod Vanjine fotografije spisateljica je napisala: „Ne zna se kakve još ideje Vanja nosi u sebi.“

            Knjigu zatvara ciklus od pet skica: „Autoportret“; „Poruka za B.“; „Mimikrija“; „Skica IV“ i „Ponoćno sunce“. To su poetički zapisi koji oslobađaju razum mistifikujući očekivanja da svaka reciklaža duha mora završiti „novim koracima“. Oni se već čuju, iz ovih „Portreta, skica“, polaze uz moralno odobravanje spisateljice kojoj stežem ruku uz književni ukaz da njena etička koncepcija samosvojnosti i inovativnosti zaslužuje čitalačku i kritičku pažnju.

Milijan Despotović