Dejan Radulović – Balada o tvrdim grudima (odlomak iz romana)

Dejan-Radulovic---Balada-o-tvrdim-grudima-(korice)VII

 

„AAAAAAAAAAAAHHHHHHH… NNNEEEEEEEEEE…!!!“

Strahovit krik prolomi se kroz noć, a mene trgnu iz sna. Čujem kevu kako istrčava iz spavaće i odlazi u Aninu sobu.

Moja nesrećna sestra već godinama, s vremena na vreme, ima noćne more koje je žestoko terorišu. Životinjsko iživljavanje onog smrdljivog pedofila, ostavilo je trajne posledice na njenu psihu.

Nameštam jastuk, okrećem se na drugu stranu i ponovo zaspim.

*

Budi me poruka na telefonu. Teškom mukom otvaram prvo jedno, a zatim i drugo oko. Protežem se i zevam, ispuštajući neartikulisane zvuke. Pružam ruku, dohvatam mobilni, Milica je. Kaže mi da me voli do neba, pita šta radim i da li večeras idemo kod njene drugarice Tee na rođendan.

Sledećih pola sata provodim razmenjujući poruka s njom. Zatim ustajem i odlazim do toaleta. Pišam kao konjina dobrih šezdesetak sekundi. Zviždim i posmatram polunadrkanu kurčinu, držeći je između palca i kažiprsta. Njegova senzibilna glavudža oseća jedva primetan stisak mojih prstiju. Najednom pred očima mi se stvori Miličin lik.

Postoja tako tren ili dva lebdeći u vazduhu nepomično, onda iznenada iščeznu, a na njegovom mestu pojavi se Bibina faca.

E, to je već nešto. Umesto nezrele klinke sada je tu iskusna, prezrela matorka, koja samo čeka prvi jači povetarac, koji će je nehajno otkinuti sa grane, dok će neumoljiva gravitacija odraditi svoj deo posla, dovodeći je pravo meni u ruke.

Palcu i kažiprstu u manuelnom pohodu, pridružuju se i ostali njihovi rođaci sa moje desne šake. Lagano pomeram kožicu gore-dole, dok on postepeno bubri u mojoj ruci.

Biba blago zabacuje glavu unazad, oblizuje se i palaca jezikom. Pogledom zavodljivo šara po mom telu, nežno mi milujući jaja. Igra se vrhovima bradavica, zavrće ih i povlači napred-nazad. Potom jednu ruku spušta ka sopstvenom međunožju, a drugom počinje da melja dojke, naizmenice, jednu pa drugu.

Pojačavam ritam i sada ga već krvnički derem. Glavić nestaje u mom čeličnom stisku, da bi se već sledećeg momenta pojavio, istini za volju samo na tren. Ljubičasti prsten na njegovom potiljku poprima kolosalne dimenzije, a golom oku postaju jasno vidljive, jedva primetne kvržice koje se nalaze razbacane po njemu.

Testisi mi se postepeno skupljaju i podižu bliže korenu penisa. Čvornata buzdovančina je dostigla svoju punu veličinu, dok zelenele vene pulsiraju u ritmu predstojeće erupcije.

Zamišljam matoru hipikušu kako mi dopušta da joj ejakuliram u usta. Ova fikcija samo pojačava moju napaljenost i kroz četiri-pet sekundi svršavam stenjući kao magarac.

Onaj dobro poznat, karakterističan i odvratan osećaj gađenja, zasićenost koja neizostavno nastupa odmah, tren iza onaničarskog vrhunca, prožima moje telo i um. Brišem se na brzinu, i povlačim vodu.

Podne je već uveliko prošlo. Sedeći na ivicu kreveta, na bose noge nazuvam cokule. Puštam muziku, otvaram prozor i palim cigaretu.

Promatram plavičasto nebo i jato ptica kako lenjo krstari po njemu. „Direktori“ koji ovoga momenta praše „Kraljevina Srbija“, očigledno nisu po ukusu komšije iz susednog stana. Galami i lupa mi u zid. Češem jajca, bacam opušak na trotoar i odvrćem zvučnike do kraja.

Ni Lazar nije baš oduševljen mojim muzičkim izborom, tako da na zvuke oi panka spremno odgovara gitarskom distorzijom.

Iz fioke radnog stola vadim makazice i rizlu. Iz farmerki ket Arijeve gandže, koji mi je sinoć dao. Nespretno ga otvaram, a malena tableta pada na pod završavajući pred mojim nogama. Savijam se, podižem je sa patosa, prinosim licu. Dok ja razmišljam, rovac kreće da burgija.  U ekstazi okrećem „bombonicu“ među prstima, posmatrajući je iz svih uglova. Ideja da ne bi bilo tako loše da se uradim već sad, brzo prostruja kroz moju glavu, ali na svu sreću još brže nestade u nepoznatom pravcu. Uzimam praznu paklicu lakija, sedam na prozor i počinjem da seckam komadić kartona. Uvijam ga i od njega formiram pisak.

Scena u kojoj polugo sedim na simsu, samo u boksericama i čizmama, izaziva nevericu kod komšinice iz zgrade preko puta moje. Da je tako, zaključujem po njenoj zblanutoj faci i pokretima ruke kojom prvo oseni čelo, zatim stomak, potom desno i na samo kraju levo rame. Nisam je do sada nikada video, garantovano je nova u kraju. Sirota žena deluje porilično zbunjeno, no postepeno s vremenom, navićiće se već nekako.

Iz celofana izvlačim jedan omanji hed. Drobim ga na dlanu, čistim od grančica, miksujem s duvanom, a onda aromatičnu mešavinu, poklapam rizlom i okrećem šaku. Držeći parče pirinčanog papira među prstima, uredno raspoređujem masu. S guza budućem džoksu zabijam komad urolovanog kartončića. Kažiprstima i palčevima valjuškam ga, peglam i na taj način sabijam smesu. Rolam buksnu, vrhom jezika prelazim po lepku koji se nalazi na samom rubu senzitivnog listića. Pripaljujem je, uvlačim nekoliko opojnih dimova, potom zadržavam dah, zatvarajući oči.

 

Rokam votku i tablete

I lakove za parkete

Uvek kul, a nikad strejt

Zato volim ovaj svet

Ovisnik sam to je jasno

Za skidanje sad je kasno!

 

„Ovisnik“ artikulisan Drakulinim glasom i Trtinim maestralnim tretiranjem đitre, potpomognuti kricima Lazarevih masnih čupavaca, nesmanjenom žestinom uporno nastavlja da teroriše moje uspavano susedstvo. Ravnomerno odbijam dimove, a novoj komšinici, kojoj se u ovom trenutku u stručnoj analizi moje kretenske pojave pridružio muškarac srednjih godina, pretpostavljam muž, u znak pozdrava pokazujem prstić, uporedo ispuštajući životinjski urlik:

„AAAAAAAAAAAAAAAAA…!!!!!“

Keva otvara vrata sobe pokušavajući da mi nešto kaže, ali usled ovolike galame to je sada praktično neizvodljivo. Mrštim se naprežući se da je čujem.

„ŠTAAA…?“, pitam stavljajući dlan iza desnog uha.

Umesto odgovora ona odmahuje glavom, prilazi stubu, smanjuje ziku, uzima džoint iz mojih ruku i povlači jedan dim. Zadržava dah izvesno vreme, a onda napokon uspeva valjano da se oglasi:

„Uussss…, pa mislim stvarno…, fuuuuuuu…, smanji bre malo ove ludake!“

„Šta ima za doručak?“

„Doručak je odavno prošao dete drago“, odgovara ona, povlači još jedan dim, vraća mi spravu i izlazeći iz sobe dobacuje: „Spremam raviole za ručak, biće gotovi za dva-tri minuta. Obuci se i dođi u kuhinju…, fuuuuuuu…, požuri!“

Zatim zatvara vrata za sobom i nadjačavajući zvuke hevi metala, obraća se Lazaru: „GASI TU PROKLETU MUZIKU I DOVLAČI OVAMO SVOJU CENJENU POZADINU!!!“

*

Pošto smo završili sa klopom, matorci odlaze u popodnevnu šetnju, a nas troje se povlačimo svako u svoju sobu. Laki nanovo počinje da teroriše komšiluk dok ja ovoga puta za promenu, lagano puštam „Ritam nereda“.

Zvono na vratima. Palim pljugicu i odlazim da ih otvorim. Na kućnom pragu zatičem dve spodobe skromnog izgleda i skrušenog ponašanja, tako jebeno karakterističnog za „šljaku“ kojom se bave. Jedna od njih je bakuta od sedam banki, a druga je riba tek godinu ili dve starija od mene. Odmah primećujem da je mala poprilično slatka.

Taman kretoh da ih sočno iznapušavam, kad eto ti matore kako se oglašava:

„Dobar dan mladi gospodine…, ako imate malo vremena postavili bi smo vam nekoliko pitanja?“

„Može bako, al’ da budu kratka!“, kažem zbunivši sam sebe neplaniranom predusretljivošću. Valjda je to zbog male.

„Recite nam molim vas, ko je po vašem mišljenu najznačajnija ličnost, koja je hodala zemljom?“

„Džon Holms!“, kao iz topa ću ja.

„Kako ste rekli Džon…?“, zbunjeno će matora krava.

„Džon Holms!“, ponavljam između dva dima, ne skidajući pogled sa klinke. Moram priznati da se ispod te sterilne fasade krije pravi egzotični cvetić. Linda Lavlejs u najavi. Malo razbarušiti kosicu, zakucati to slatko dupence u kožne hlačice, izvući kreonom par linija i naposletku namazati ta mala jebozovna ustašca, jarko crvenim karminom. Dim-dva unka, koje pivo i da vidiš. Šećer!

„A po čemu je dotični gospodin poseban?“, nastavlja baka smaračica.

„Kako po čemu!? Pa, po…!“, kažem ja manje rečima, a više rukama, šireći iste i pokazujući veličinu alatke kojom Jehova beše obdario pokojnog Holmsa. Ali, shvatiši da me matora ne kapira baš najbolje, dodajem: „Po kurcu bako…, po kurcu! Taj je imao je palamar od pola metra!“

Matora i klinka momentalno obaraju pogled i privijajući svoje usrane brošure na grudi, munjevito kreću niz stepenice.

„Imam tu na gajbi kompilaciju njegovih najboljih svršavanja!“, dobacujem ja za njima: „Pa ako ste zainteresovane…!? Alo, bako…, devojčice!?“

Jbg! Otišle su. Vraćam se u sobu, sedam za komp i krećem da đuskam „Vorkraft“.

*

Oko desetke uveče nalazim se sa Hansom, Kidom i Ajhmanom. Šturo me obaveštavaju da je Dragutin Sokolović pozvan u policiju na informativni razgovor. Po njihovim rečima, izgleda da onaj kompromitujući tekst, objavljen o njemu u novinama pre neki dan, po svoj prilici nije daleko od istine. Ajhman mi potvrđuje da su panduri došli do novih dokaza o njegovoj umešanosti u potkradanje državne kase i humanitarnih fondova namenjenih Kosovu, tako da će do kraja, moj Goran ispasti u pravu kada tvrdi da Sokolović nije nikakav veliki Srbin, već najobičnija jajara i govno. Kako sada stvari stoje, ovo će biti moje najbolnije ideološko otrežnjene, ako tu naravno ne računam onaj incident od pre par meseci, kada su preuzvišenog Vladiku Zaharija optužili za seksualno iskorišćavanje maloletnika.

Spuštamo se do Savske gde uskačemo u trinaesticu. Na jednom od susednih sedišta sedi neki smrdljivi kalafonac. Hans mu prilazi, grabi ga za okovratnik i počinje da ga maltretira:

„Što smrdiš tako? Je l’ znaš da pevaš? Zašto se ne vratiš se u Indiju?“, samo su neka od maloumih pitanja, koja mu ovaj postavlja, dok se nas trojica kezimo kao debili.

U jednom trenutku debelom pada na pamet simpatična ideja da sa gancijem opalimo koji krug zuca. Sa nemalim oduševljenjem prihvatamo predlog našeg drugara, i nakon par trenutaka, eto nas kako stojimo na samom kraju polupraznog tramvaja i krljamo krvničke dandare nesretnom mandovu.

Rasklimatano šinsko vozilo nastavlja svoje lelujavo kretanje kroz tihu beogradsku noć, dok njegovu unutrašnjost, onako toplo i neobavezno, ispunjavaju zvuci nevine dečije igre: Tras, tras, tras…! Bzzzzzzzzz…!!!!!!!!

Kod „Beka“, uz povike: „SRBIJA SRBIMA, NAPOLJE SA ROMIMA!!!“, iskačemo iz trandže, ostavljajući isprepadanu ciganšturu da razmisli o sopstvenoj suvišnosti na tlu svete srpske zemlje.

Vrativši se malo unazad, prelazimo raskrsnicu i stižemo do Milicine zgrade.

„MILICEEE…, MICOOOOOO…!!!“, urlam kao nezdrav.

Kako niko ne odgovara na moje vapaje, nastavljam sa dranjem:

„SERAFIMEEEEE…, OOOO SERAFIMEEE!“

„Šta se dereš, barabo mala?“, pita me matorac sa jednog od prozora na drugom spratu.

„Ši rac, matori!“, od srca mu poručuje Hans.

„Marš đubre narkomansko!“

„Duvaj ga kornjačo!“, dobacuje Ajhman.

„Sad ću da pozovem policiju smdljivi fašisti, pa nek vas onda se oni nauče pameti!“

„Šta je čika Gojko? U čemu je problem?“, pita ga Milica pojavivši se na ulazu zgrade.

„Mico sine, jesi li to ti?“, obraća joj se metuzalem, izvirujući kroz prozor i škiljeći kroz naočare.

„Ja sam čika Gojko, ja sam!“

„Je l’ tebe traže ovi uličari?“

„Mene. To su moji drugari“, odgovara mu ona praveći face.

„Čuvaj se, sine!“

„Hoću čika Gojko. Laku noć!“, kaže kolutajući očima.

„Drugari?“, kroz osmeh ću ja, dok mi ona lagano prlilazi.

„Ma pusti“, reče, poljubi me, a zatim se okreće ka ovoj trojici i pružajući im ruku, veselo izusti: „Milica!“

„Hans!“

„Ajhman!“

„Kid!“

Jedan za drugim ljubazno se predstaviše moji prijatelji.

*

Strojevim korakom forisiramo ulicu Džoržda Vašingtona i kroz desetak minuta stižemo do Teine zgrade. Penjemo se na treći sprat i zvonimo na vrata.

Otvara ih jedan dobar komad, od glave do pete odeven u crno. Majica pripijena uz telo naglašava ionako primetne obline. Prekratka minara uspešno zauzdava kompaktnu guzu, dok se najlonke pune likre nežno stapaju sa predivnim parom nogu, koje izviru iz tog jebozovnog dupenceta i završavaju u sveže izglancanim martinkama. Ah da, bila bi prava nepravda ne spomenuti i predivnu ravnu kosu i par veselih očiju, naravno istog kolorita kao i odevna kombinacija. U momentu mi se diže.

Pomalo zblanuta, letimice prelazi pogledom preko naših ćelavih glava. Kad je spazila Milicu, usne joj se razvukoše u očaravajući osmeh.

„Mimi“, razdragano će ona.

„Hi, T!“, otpozdravlja joj serafim pod imenom Mimi.

Poljubac doduše ovlaš, koji razmenjuju direkt u usta, ostavlja četiri žestoka skinsa totalno bez teksta. Latentna lezbo scena između dveju najboljih drugarica, izvedena na hladnom mermernom stepeništu, samo još više pojačava napetost u predelu mojih prepona.

Posle ovog srdačnog pozdrava Milica se okreće ka nama, pripadnicima Hitlerove omladine, i pokazujući u pravcu one sa kojom je tek pre trenutak ili dva, razmenila sočan poljubac, odsečno ispaljulje:

„Tea! Tea…, Hans, Kid i Ajhman…, a ovo…, ovo je on!“

„On!“, predstavljam se ljubazno, pružajući ruku mladoj gotičarki, pankerki ili pak možda darkerki, u ovom trenutku ni sam nisam siguran šta je od to troje u pitanju.

„Tea! Drago mi je!“, kaže kroz osmeh, a potom se okreće ka Milici i protrljavši dlanom moju ćelavu glavu, zaključuje: „Pa sladak ti je dečko!“

„Drug!“, ispravljam je ja.

„Drug?“, zbunjeno će ona dok me netremice strelja sa ona svoja dva crna bisera, podno tanjušnih obrva.

„Da sladak je, samo što malo više voli da kenja. Provalićeš već“, pojašnjava naš odnos serafim od frenda.

Tea nas uvodi u ogroman salonac prepun raznih likova. Gajba je u ovom trenutku izložena tektonskim potresima, izazvanim zvucima elektronske muzike i ispunjena aromom indijske konoplje.

Stan je u totalnom mraku, dve omanje lampe i gomila sveća razbacanih svuda unaokolo nisu u stanju da razbiju tminu koja je ophrvala ovaj prostor. Naprežem se ne bih li između laserskih snopova koji mi šaraju pred očima uspeo da upoznam ambijent i na taj način izbegnem eventualno saplitanje o neki predmet, pivsku flašu, stolicu ili pak nečije ispružene noge.

Pogledom prelazim po licima prisutnih. Odmah primećujem par dobrih riba i gomilu krševa koji se uvijaju i đuskaju na sredini prostorije, u rukama držeći fluorescentne štapiće. Tri frajera im zdušno pomažu u tom, erotikom nabijenom plesu, očigledno nafilovani po kojim ekserom.

Levo od nas, tik pored vrata od terase, nekoliko parova se žvalavi i vaćari. Jedan lik je čak izvadio dojku svoje pratilje oslonjene na zid, i sada je alavo balavi i zaglaba. Nasuprot njima u samom desnom uglu, primećujem grupu pankere koji ispijaju vops i ispod oka merkaju ekipu metalaca na drugom kraju sobe. Primetivši naš četverac bez kormilara, deo svoje mržnje sasvim uspešno i krajnje korektno prebacuju sa čupavaca na nas. Uzvraćamo im sa nekoliko nadrkanih pogleda, tek toliko da im stavimo do znanja da smo više nego orni za šorku. Po njihovim oborenim njuškama kapiram da su shvatili koliko je sati.

„ŠTA ĆETE DA POPIJETE?“, pita nas naša ljubazna domaćica, nadjačavajući muziku.

„PIVO!“, u jedan glas povikaše tri esesovca iz moje pratnje.

„REDBUL!“, izjašnjava se ona, kojoj su krila najmanje potrebna.

„OK, PIVO, REDBUL…, A TI? ŠTA ĆEŠ TI?“

„I JA ĆU HMELJ!“

„STIŽE!!! MIMI, ’AJDE DA MI POMOGNEŠ!“

„Odmah se vraćam“, reče mi Milica na uho, zatim me poljubi i izgubi se negde prateći Teu.

„PROVALI GA KEVE TI!“, reče Ajhman, pokazujući glavom na momka koji drka po setu.

U pitanju je naš starni znanac, najobičnija prženica i jajara. Dečko koji je odrastao sa nama u kraju. Išli smo zajedno u obdanište, a potom i u „Radojku“.

U to vreme zvali smo ga Muf, aludirajući na činjenicu da je bio i ostao prava pravcijata pičkica, u svakom smislu te reči.

Ime mu je Zlatan i potiče iz dobrostojeće porodice. Keva mu poseduje advokatsku kancelariju, a matori mu je biznismen blizak političkoj eliti. Pre par godina, pred sam kraj osnovne škole napustili su Sarajevsku i odselili se na Dedinje. U međuvremenu je upisao Treću gimnaziju, a od roditelja za petnaesti rođendan na poklon dobio preskupu skalameriju, ovu istu mašinu na kojoj pušta i vrti muziku.

Muf je već odavno sahranjen, kao i pedersko kršteno mu ime Zlatan. Sada je on perspektivan mladi DJ, poznatiji kao Big Z. Omiljen je na ovakvim dešavanjima, i kao po nekom nepisanom pravilu, uvek okružen sa po nekoliko prepičaka istovremeno. Tako je i ovoga puta.

Široke narodne mase možda još i može da radi sa tim svojim kretenskim muzičkim opusom, ali nas četvoricu nikako.

„SI GDE MUFE, PIČKO STARA?!“, dere se Kid iz petnih žila.

Iako je nadljačao svu tu gomilu vati i decibela koji bombarduju gajbu, izgleda da nije uspeo da dopre do cave od našeg nekadašnjeg prijatelja, ili pak ovaj želi da tako izgleda. Shvativši da je ovo drugo po svoj prlici u pitanju, Hans odlučuje da on pokuša da ga dozove pameti.

„PIČKETINOOOO…!“

Ovoga puta „goldboy“ ne može da eskivira zov mladosti. Nevoljno baca pogled u našem pravcu, kiselo se osmehuje vraćajući levu slušalicu na uvo. Pošto nas je propisno iskulirao, nastavlja sa svojim poslom.

Isprovociran ovim gestom, Hans kreće u njegovom pravcu. Iz dva koraka stvori se pored njega, skida mu slušalice s glave i počinje nešto da mu priča na uvo. Muf smanjuje mjuzu i tek sad začusmo glas debelog:

„Šta je Fifi…? Gde je pozdrav za stare drugare?“

Trebe u njegovom društvu nanjušivši u vazduhu miris nevolje, obaraju glave i lagano počinju da se udaljavaju sa mesta eventualnog sukoba.

„Zdravo Debeli“, kaže Zlatan pokunjeno, ne podižući pogled sa miksete.

„Zdravo Debeli?“, provokativno će onaj kome taj isti nadimak adekvatno pristaje.

„Zdravo Hans!“, ispravlja se onaj čiji karakter nadimak Muf, jedva uspeva da dočara.

„Zdravo Hans? A gde se denu, vozdra Šmite… Kide… Ajhmane?  Gde, smrade?“

„Zdravo, momci!“

„Momci? Valjda zdravo Šmite…, Kide, Ajhmane!“

„Zdravo, Šmite, Kide, Ajhmane!“, procedi nevoljno Big Z.

„Zdravo!“, u jedan glas otpozdravljaju mu kroz neki malouman kez K&A, dok ja samo klimnuh glavom paleći pljugu.

„U čemu je problem? Možemo li da nastavimo party?“, pita Hansa jedan od trojice sa plesnog podijuma.

„Hans!“, odsečno ga dozivam pokušavajući da sprečim negativan razvoj situacije.

„Šta je Travolta, đuska ti se!“

„Hans!“, ponovo pozivam Debelog.

„U redu je, Šmit!“ odgovara mi on. Baca još jedan prezrivi pogled na densera i potom se okreće nazad.

Zlatan ponovo pojačava ziku, a ostatak prisutnih vraća se đuskanju i ispijanju pića. Čak i jato preplašenih pičoka iz Mufove svite, zauzima svoje staro mesto.

„Ne želim sranja! Ne večeras i ne ovde! Zbog Milice, kapiraš druže!?“

„Jasno mi je, zato sam mu i progledao kroz prste.“

Milica i Tea se vraćaju. Uzimamo flaše iz njihovih ruku, kucamo se i nazdravljamo jedni drugima.

Otpijam nekoliko gutljaja, povlačim dva dima, Serafim mi lupa žvaku, a Tea nagnuvši se ka meni, postavlja pitanje.

„Kako ti se čini?“

Malo zastajem sa odgovorom, merkam je kulovski onako od glave do pete, pa joj najzad odgovaram.

„Pa, čini mi se.., čini!“

Ovaj moj dripački potez ne ostaje bez reakcije.

„Miloše!?“, ozbiljno će meni krilata moja lepotica.

„Kaži, ljubavi?“

„Ništa.“

„Vi ste iz Sarajevske?“, pita T, prelazeći pogledom preko mojih kamarada i mene.

„Aha“, neobavezno ću ja, ovoga puta koncetrišući se na njenu crnu usku majicu i par sisica koje se pod njom naziru.

„Skinsi!?“

„Ma jok, šminkeri!“

„Ah…, tako!

„Gotičarka?“, pitam je između dva gutljaja piva, dok desnom šakom meljam guzove njene najbolje drugarice, svo vreme ne skidajući pogled sa njenih grudi.

Ona to primećuje, ali nemam utisak da joj je zbog toga imalo neprijatno, baš naprotiv.

„Šmizla!“, ko iz topa će ona, munjevito i jedva primetno preletevši vrhom jezika preko desnog ugla usana.

„Hmm, lepo. Nego reci mi…, otkud to da je društvo ovako šareno?“

„Pa, svaka moja drugarica je povela po nekog svog „druga“, kao što je i svaki ortak poveo po drugaricu.., i tako!“

Šta sam tražio to sam i dobio. U tenisu se ovako oprcavanje naziva asom, a isti ti u ljubicu uleće brzinom od preko sto kilometara na sat. Ostaje mi samo da konstatujem:

„Cool!“

„Odmah se vraćam!“, reče šmizla i napusti nas.

Ispraćam je pogledom, a zatim se vraćam pljugici i pivu.

„Šta je s tobom?“, pomalo ljutito će Milica.

„Molim?“

„Zašto je onako gledaš?“

„Kako?“

„Nikako!“

„Kako?“

„Zaboravi!“

Tea se vraća u rukama noseći dve buksne i kesicu u kojoj se nalazi desetak tabletica.

„Gandža ili ekseri?“, pita nas sve čoporativno.

„Granje!“, odgovara Hans.

„Isto“, dodaje Ajhman.

„I ja“, kaže Kid i uzima jedan džoint iz njenih ruku.

„Ekser!“, decidno će Serafim.

„Opa…!?“,  zatečeno ću ja.

„Da! Što?“

„Je l’ to nešto u najavi?“

„Šta, recimo?“

„Pa…, seks, jebem li ga?“

„Maybe!“

„Vau…!“, kažem onako više za sebe, a potom se okrećem ka Tei: „Daj onda i meni jedan!“

„Jedan za tebe Mimi.., a jedan za drugaaa…!“, reče šmizla smeškajući se.

Pokušavam da ostanem hladan i pribran te da ne reagujem na provokaciju, pošto sam ovu foru već popušio prilikom prethodnog gema. Zato joj postavljam pitanje:

„A ti?“

„Zavisi“, intrigantno će ona.

„A…, od čega to moliću lepo?“

„Pa ako bi bila neka trojkica onda ekser, a ako ne, onda u tom slučaju gandža!“, kaže i ovoga puta primetno oliza prvo gornju, a odmah zatim i donju usnu.

„A šta će ti reći.., mislim tvoj „drug“ na tu tricu?“, poput Novaka Đokovića majstorski vraćam lopticu u njen deo terena, gađajući samu liniju račvanja podno pupka joj.

Međutim Federer ne bi bio Federer da ne uspeva svaki put da izvadi sve one silne koske, kojim ga tako nesebično časte protivnici, koji imaju neodoljivu želju da mu se popnu na grbinu, baš kao što to imam i ja ovog časa kada je Tea u pitanju.

„Trenutno nemam druga, a i da imam ne verujem da bi to za njega predstavljalo neki ozbiljan problem. Naime do sada su svi moji drugovi bili poprilično liberalni i mislim da ne bi imali baš ništa protiv toga, da s vremena na vreme tu i tamo, skinem poneku đanu!“

Gem, set, meč! E tako to rade majstori belog sporta.

Uufff…, kako sad stvari stoje izgleda da ću Milici sem majčice serafimske, jebati i najbolju drugaricu. I to još kako. Uvaliću joj dršku od reketa u dupence. Šinuću joj ga do samog balčaka! Oću, Jovane mi moje!!!

Umesto bilo kakvog komentara, otpozdravljam publici, skidam znojnice i bacam ih u gledalište. Pakujem ostatak svoje usrane opreme i pognute glave gutajući knedlu, krajnje nevoljno napuštam „Centre Court“ i njegov pažljivo negovan travnati tepih. Usput upućujem više nego značajan pogled u pravcu moje lože, odnosno krilate spodobe koja sedi u njoj.

„Šta…?“, šatro zbunjeno će ona.

„Ništa!“, kažem odmahujući glavom dok mi krv nezadrživo jurca u obraze, koji momentalno dobijaju na neprijatnom koloritu, tom prokletom indikatoru nelagodnosti.

Nedostatak svetlosti u kojoj oskudeva ova prostorija, spasava me još većeg blama izazvanog upitnim i podrugljivim pogledima sopstvenog mi okruženja.

Tea ipak nekako uspeva da kroz polumrak ulovi ofirajuću nelagodnost u mom nevinom oku. Upućuje mi prijateljski pogled pun razumevanja i kaže:

„Opusti se, to je baš slatko!“

„A šta to?“, pravim se blesav.

„Pa to što još uvek bauljaš u mraku!“

„Prosvetli me slobodno“, predlažem iskreno dok stavljam ekser u gubicu.

„Bih ja, ali nisam sigurna kako će reagovati tvoja drugarica!?“, kroz šeretski osmeh će T.

„Dvojka si ribo, šetaj!“, kao iz topa ispaljuje Serafim.

„Znači, da se ja ipak večeras držim vutre?“, šaljivim tonom pita ona M.

„Bolje bi ti bilo!“

„Toliko o liberalizmu u Srbiji dvadeset i prvog veka!“, konstatuje T, pripaljujući džoks.

„Gladan sam!“, kažem.

„Meni se zviždi!“, dobacuje Hans.

„Kuhinja je pravo pa desno, klonja pravo pa levo“, Tea će nama između dva dima.

„Odmah se vraćam!“

Razmenjujem još jedan poljubac sa Milicom i potom u pratnji Debelog napuštam prostoriju. On odlazi pravo pa levo, a ja pravo pa desno.

U kuhinji zatičem veselo društvance. Dva frajera i četiri ribe sede za stolom, opušteno ćaskaju, dok im pajp izigrava plastična flaša od koka-kole.

„Mogu li…?“, kratko pitam jednog od momaka.

„Why not!“

„Thanks!“

Povlačim dva-tri dima i vraćam pajpić njegovim vlasnicima, kojima u znak pozdrava, sa dva prsta upućujem kratku poruku „peace & love“. Odlazim do frižidera, vadim paštetu „rio mare“, a iz kutije za hleb pola bageta. Grubo raspolućujem panju, filujem je masakriranom tunjevinom i počinjem da jedem.

Odjednom pored mene stvori se izbezumljeni Hans. Koluta očima šapućići mi na uvo:

„’Ajde sa mnom brate, da vidiš ovo!“

„Kasnije Debeli, jedem!“

„Molim te ovo moraš da vidiš!“, uporan je.

„Šta…?“

„U kenjari dva tipa karaju neku obneznanjenu ribu!“

„Kako obeznanjenu?“, pitam punih usta.

„Pojma nemam da li je nešto zgutala ili šta već, znam samo da kada sam ušao u WC da se popišam, imao sam šta i da vidim, ona omamljena leži prebačena preko ivice kade, jedan je kara, a drugi čeka red!“

„Ne rise!?“

„Keve mi! Bacaj taj jebeni sendviči i polazi da i mi hvatamo red.“

„To moram da vidim!“, zaključujem i krećem kontra od pravca pravo pa desno.

Zaglabajući baget ulazim u klonju. Ovde zatičem upravo onakavu scenu kakavu mi je Hans malopre dočarao. Pravi mali gangbang hepening. Neka mlada pankerka presamićena preko kade, spuštenih farmerki i gaćica, s guza prima patku koju joj roka jedan od dva drugara, dok drugi uredno čeka svojih pet minuta.

Nesrećnica je ili mortus pijana ili bestidno nadrogirana. Mlatara glavom napred-nazad u ritmu karačine mumlajući nešto nerazgovetno.

„On…, a ti? Kinta…, bila sam…, burek…, senf! Ali…, ja volim…, volim Dušana…, aahhh…!“

„Šta sam ti rekao? Provali brate trip! ’Oćemo i mi?“, uspaljeno će Hans meni.

„Ma pali, bre!“

„Što?“, zapanjeno će on.

„Ma nisi normalan.“

„Ja nisam normalan? Pa ti brate, nisi normalan!“

„Je li Dušane…, a da te pitam nešto?“, obraćam se direkt tipu koji je gusla.

„Nije on Dušan, on je Marko!“, ispravlja me njegov drugar dok nervozno cupka s noge na nogu.

„A ni ti nisi Dušan?“

„Ma jok, ja sam Đole!“

„A riba, ko je ona?“

„Nemam pojma, prvi put je vidim.“

„Do jaja!“, konstatujem i nastavljam da krkam.

Lik koji je bambusa upravo svršava u nju, ispravlja se, briše kurac o peškir koji visi na držaču i nesebično ustupa mesto svom drugaru.

„Je li matori, a je l’ možemo i mi?“, pita ga Hans.

„Naravno!“, kratko će on Debelom napuštajući klonjaru.

Spuštam napola pojeden sendvič na veš-mašinu, otkopčavam šlic, vadim tuki i podižem dasku na WC šolji. Mlaz žute tekućine napušta moju podnadulu bešiku.

Ne znam koliko je vremena trebalo Marku da svrši, ali njegov drugar je više nego brz po tom pitanju. Završavam šoranje u istom trenutku kad i on karanje. Balsamovana pankerka nastavlja nepovezano da kenja:

„Pljusak…, a obećao mi je…, je l’ znaš?“

Đorđe briše patku toalet papirom, a Hans mi se obraća grozničavim glasom:

„Je l’ hoćeš?“

„Neću!“, odgovaram otresajući kitu.

„Ne moraš!“, kaže Debeli, spušta gaće i utrčava u nju.

„Dušane…, volim teeee…, aaahh….“, ponovo se oglašava nesrećnica.

Đorđe izlazeći iz klonje baca još jedan pogled na devojku, osmehuje se i nastavlja svojim putem.

„DUŠANEEE… LJUBAVI… aahhh, aahhh…“

„Jebo ti Dušan mater!“, kaže joj moj prijatelj i još čvršće je grabi za guzove.

U trenutku dok zakopčavam šlic otvaraju se vrata, a Milica i Tea ulaze u klonju. Serafim ne može da veruje rođenim očima, netremice gleda čas u do pola zatvoren rajsferšlus na mojim pantalonama, a čas u Hansovu debelu guzicu koja se u pravilnom ritmu pomera napred-nazad.

Stoji kao ukopana nasred prostorije širom otvorenih usta i zaprepašćeno blene u mene, dok se Tea osmehuje i vrti glavom.

„Koja si ti stoka!“, razočarano procedi moj ljubljeni anđeo.

„Ljubavi…, nije to što misliš! Stvarno nije! Pa zar zaista možeš…“

Moju rečenicu na polovini prekida neki majmun sa zelenim čirokanom na glavi, koji se pojavljuje iza leđa najboljih drugarica.

„Mrzim te!“, reče M, briznu u plač i izlete iz WC-a.

„ŠTAAA…? PA JEBAĆU VAM MAJKU!!!“, zaurla Sid Višiz, grabeći sa police pored lavaboa, ogroman fen za kosu, besno zamahujući njime u pravcu moje glave.

Eskivažom samo delimično uspevam da izbegnem udarac, tako da ovaj manijak ipak stiže da me vrhom fena zakači po lobanji. Munjevito reagujem, podižem tešku pepeljaru sa mašine za veš i svom snage ga udaram po glavi. Od siline udarca gubi svest i pada na pod.

„’Ajde Debeli, pali dok nismo izginuli!“, obraćam se botu koji ne prestaje da kreše.

„Evo idem brate.., AAA…, aaaaa…, aahhh…, uuhhh…“

„Čestitam!“, kaže T.

„Na čemu?“, zbunjeno pitam.

„Na skinutom mraku. Himen je sada samo ružna prošlost, koja te više neće proganjati.“

„Da je bar tako!“, tužno konstatujem i dodajem: „Najebo jesam, a jebao nisam.“

„Šta? Hoćeš da kažeš da…?“

„Upravo tako!“, odgovaram, grabim baget sa mašine za veš i Debelog bolida za vrat.

„Vidimo se!“

„Sad znaš gde sam, pa navrati neki put, možda mogu da ti pomognem. Razumeš?“

„Otprilike. Ćao!“

„Bye, bye!

„DUŠANEEEEE…!?“, ote se krik iz usta one koja nije ni svesna, da je upravo ugostila ni manje ni više nego tri kurca, i to za nepunih desetak minuta. Da zlo bude gore, nijedan od njih ne pripada čoveku koga trenutno doziva.

Izvlačim Hansa iz WC-a i krećem da pokupimo ostatak ekipe dok ne bude suviše kasno, tj. dok đavo nije došao po svoje.

*

Vutra već polako prestaje da me šljaka, ali zato me ekser žešće uzima pod svoje. Stojim ispred Miličine zgrade (ako se odsečno prebacivanje s noge na nogu i energično cupkanje u mestu, može tako okaraktrisati) i pogubljeno zveram u njene prozore. Ova dvojica se cerekaju kao nezdravi, dok Debeli evocira uspomene na malopređašnji seks. Mahnito čukam petu poruku za redom, pošto je Serafim prethodne četiri ’ladno iskulirao.

Nakon minut-dva razočarano konstatujem: „I petu takođe!“ Ne preostaje mi ništa drugo nego da se ponovo poslužim rođenim grlom.

„MILICEEEEE!!!“

Sam sebi izgledam poprilično smešno dok ovako urađen i hiperaktivan, skakućem nasred ulice urlajući kao magarac. U trenutku se setih one nesrećnice nagužene preko kade.

„MILICEEEEE!!!“

„DUŠANEEEEE!!! Hahaha…!!!“, sprda se Hans.

„Blajvi ga Debeli, znaš! Ti si me i uvalio u sve ovo sranje. Prvo mi se devojka naljutila, a onda mi se još nakačio i onaj manijak na vrat! Zato ’leba ti, ne seri više!“

„Mojne da se cimaš druže, sve će doći na svoje mesto“, nimalo uverljivo pokušava da me uteši Kid.

„Ma naravno!“, nadovezuje se Ajhman.

„’Oće kurac! Kod Milice me neće oprati ni Sava ni Dunav, a što se tiče onog smrdljjivog pankera, od večeras ću kad god izađem u grad, morati da se zentujem da me kreten ne zaskoči iz nekog mračnog haustora i ne izbode nožem“, kažem A, zatim se okrećem ka H: „Jebem te ludog!!!“

„Sorry!“, procedi on jedva čujno pogleda uprtog u asfalt podno svojih nogu, a zatim prdnu kao stoka.

Pošto do Milice ni na koji način ne mogu da doprem, postavljam jedino logično pitanje:

„Kuda…?“

„Hajdemo kod Stanka!“, predlaže K.

„Kog Stanka?“, zbunjeno će A.

„Mog burazera od tetke!“, odgovara K.

„A šta ćemo kod njega?“, ponovo se oglašava A.

„Večeras i on pravi nekakav party!“

„Gde živi taj tvoj Stanko?“, umeša se H.

„Na Čuburi!“, odgovaram ja, preduhitrivši K.

„Na Čuburi?“, u neverici će A.

„Otkud ti znaš Stanka?“, zbunjeno će H.

„Kada je ono pre par meseci popadala Papmpijeva ekipa iz blokova i kad su im pubovi zaplenili sedamdeset kila, a u gradu zavladala gadna nestašica, išao sam sa K da kod Stanka završimo šemu!“

„A kako misliš da se u ovo doba prebacimo na Čuburu?“, A pita K.

„Ovim!“, kaže A, ponosno pokazujući novčanicu od 50€.

„Odakle tebi tolika kinta?“. pita H.

„Pa dok ste se vas dvojca zabavljali u klonjari, ja sam malo trkeljisao po sobi miss T, i u fioci radnog stola našao njen novčanik“

„Fuck.., pa ne mogu da verujem! Popalio si devojku za pedeset evrića!? Stvarno si stoka!“

„Što? To je baš kul!“, oduševljeno će A.

„Ko je jebe brate, vidiš da je neka punišićka“, sa priličnom dozom gađenja konstatuje H.

„Znači palimo kod S!?“, obraćam se svoj trojici.

„Of course!“, potvrđuje A.

„Yea!“, oduševljeno će K.

„Hey ho, let’s go!“, kažem, vadim iz džepa ekser koji mi je sinoć dao Ari, stavljam ga u lopovsku gubicu moga prijatelja, uz kratak komentar: „Zaslužio si!“

Nakon par minuta uspevamo na kvaku da nahvatamo taksi. Uskačemo u vozilo i krećemo kod S na Č.

 

* Roman Dejana Radulović – Balada o tvrdim grudima može se naručiti po ceni od 450 din.

NARUDŽBENICA:

Ваше име (обавезно)

Ваша е-пошта (обавезно)

Предмет

Ваша порука

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Докажи да ниси машина * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*