ČITATI: VOLETI – antologija savremene slovenačke poezije

U prodaji je antologija savremene slovenačke poezije ČITATI: VOLETI koju je priredio Dušan Stojković.

Iz predgovara:

I u svetu i kod nas kao da je nastupilo vreme antologija. One se pojavljuju, najraznovrsnije, gotovo svakodnevno. Niču kao pečurke posle kiše. Poput pečuraka, neke su jestive, a neke – bogme – otrovne. Zamislimo da „precrtamo“ antologije sasvim. Ko čita poeziju danas? Ko bi, i kako, vrednovao pročitano? Neka antologije greše, ljudski je grešiti. Ako greše mnogo, niko neće ni raskriliti njihove korice. Antologije čuvaju od zaborava (barem pokušavaju to da učine) ne samo minorne pesnike (one iza kojih ostaje jedna jedina pesma), otkrivaju nepravedno skrajnuto, nude nov pogled na pesništvo koje predstavljaju, dovode pesme u kontekst u kojem nisu bile, upoređuju, „otvorena“ su dela i u ekoovskom smislu, pozivaju čitaoce na saradnju… Bez njih bi nam bilo teže. Prihvatimo antologije! Ako nas, barem i na kratko, ka poeziji (pravoj) upute, one su dobrodošle (lošoj antologiji, kao i lošoj pesničkoj zbirci, niko pomoći ne može).

Tomaž Šalamun – ČITATI: VOLETI

Kada te iščitavam, plivam. Kao medo šapama me
u blaženstvo guraš. Ležiš na meni kojeg si
rastrgao. Na smrt sam te zavoleo, prvi međ
rođenim. U jednom jedinom trenu postadoh tvoja lomača.

Bezbedan sam kao što nikada ne bejah. Konačni si
osećaj zadovoljstva: znati otkuda žudnja je.
U tebi sam kao u mekom grobu. Režeš i topiš
sve naslage. Vreme se pobudi i nestane, himne slušam,

dok te gledam. Strog si i potreban, stvaran. I ne
mogu govoriti. Znam da čeznem za tobom, tvrdi sivi
čeliče. Za jedan dodir tvoj poklanjam sve. Gle, pozno sunce

upire o zidove dvorišta u Urbinu. Zbog tebe sam umro.
Osećam te i koristim. Ćutiš. Ruješ me i probijaš,
uvek. Mestima koja si uništio teče raj.

Josip Osti – LETE GLAVE, VJETAR ODNOSI ŠEŠIRE

ti se sjećaš
kako je propala šeširdžinica tvoga djeda
koji je
i za vrijeme okupacije
nastavio izrađivati šešire
za svoje mušterije
koji se nikada nisu vratili iz logora

ja se sjećam
kako je moja majka govorila:
kada bih kape pravila
djeca bi se bez glave rađala

usprkos tome
sili baš zato
dušo
ljubimo se bezglavo
jer lete glave
vjetar odnosi šešire

Petra Kolmančič – SVETOVI

U zakutku cvili mala bela dlakava životinja.
pukotine se otvaraju, pripustiš je k sebi,
kao lešinar progutaš svoju lešinu
koja te gleda nestabilno i uzdrhtalo.
Smestiš je u krevet s ljubičicama: beo kožuh
na mirisnoj ljubičastoj posteljini.
Poželiš u sebi biti svi oni svetovi
koji sve vreme već zahtevaju taj trenutak.
Postojanje otkucava, zaustavi se i u tišini dalje traje.
Imaš svoje i još to malo mucavo srce.
Vreme ti uvećava moć, prostor raširi svoju senku.
Odlebdiš u carstvo koje nije sa ovog sveta.

Miklavž Komelj – SMRT U NAPULJU

Kada sam bacio napola žive
ribe koje su prodavali
u more,
pao mi je na pamet povik:
„Vraća se stara ludost.“
Ribe su ležale
na morskoj površini s trbuhom na gore.
Povik nije spasao život. Ni njima
ni meni.
Od tada toliko ga puta
ponovim.
„Smrt moja moja je večna mladost.“
Vraća se stara ludost.

Zbirka se može naručiti po ceni od 500 din.

NARUDŽBENICA:

Докажи да ниси машина * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

Comments are closed.