U prodaji je Bronzani vek – Antologija necenzurisane ruske poezije sovjetskog doba. Priredio, preveo i prepevao: Svetislav Travica. Obim knjige: 632 strane.

Poezija Srebrnog veka je mnogolika i nepredvidiva, u njenom središtu je čovek lišen svega, ali sa gordo podignutom glavom. Vek se pokazao kratkim, svega dvadesetak godina, ali su umetničke slobode, misli i ideje, gledišta i doživljaji bili takvi i toliki da je otkrića, novina i tendencija bilo dovoljno za čitav vek. Plamen nadahnuća koji je nosio blesnuo je pre nego što će se ugasiti i zaroniti u dubinu, i skriti se, kao prekinuta misao, u pepelu uragana Građanskog rata i revolucije. Bronzani vek ruske poezije smešten je u istorijskom periodu između smrti Staljina i raspada Sovjetskog saveza i on podrazumeva „drugu literaturu“, samizdatsku, neoficijalnu, necenzurisanu i avangardnu, drugačije rečeno, podrazumeva poeziju koja je – sve što nije socrealizam i sve što nije „sovjetsko“. Bronzani vek ruske poezije je, istovremeno, estetska i kulturna pojava opoziciona umetnosti i kulturi sovjetske epohe, jer se razvijala u podzemlju, u samizdatskom iskustvu, u uslovima cenzure, dogmatizma, lakirovke stvarnosti i sivila tematike. Na prelomu stoleća, dakle, poezija postaje vesnik promena, moćni talas uspona i procvata poetske slobode i moderne imaginacije.

JEVGENIJ KROPIVNICKI: SUSEDI

Davala sam mu se besplatno –
Prosto me je gonila strast,
Susedi govore: sve je u njoj razvratno.
I ogovaraju me u slast.

Dobro, on me je napustio
I okrenuo se odmah Marusji.
Al oganj se u meni nije ugasio
I sad mi se dopadaš ti.

Ja ti se dajem svakodnevno,
A susedi! Šta je njima, šta?
Oni me gledaju prezrivo – gnevno
I okrivljuju me nizašta.

JEVGENIJ KROPIVNICKI: SAVET MLADIM PESNICIMA

Duge je stihove
Čitati teško
I bezutešno.
Pišite stihove
Kratke,
Oni ne izazivaju muku.
I mogu se čitati
Na brzu ruku.

JAN SATUNOVSKI: U OVOM ČASU

U ovom času, ne mnogo daleko od nas,
Odvija se takvo divlje krvoproliće
Da nismo u stanju gledati
Jedan drugog u oči.
Svi imamo hemoroidalnu boju lica.
Gutaju sodu intendanti.
Trezne se poručnici.
I svi ćute.
Celo je
Jutro
Tuklo,
Sada se
Sve utišalo.
U tišini,
Otvorenih usta,
Oblivena znojem,
Ćuteći,
Krenula je, krenula, krenula je pešadija,
Krenula, rođena.

NIKOLAJ GLAZKOV: KAŽU

Kažu da su „Okna TASSA“
Korisnija od stihova mojih.
I nužnik je koristan dasa,
Al nije poezija, ja se bojim.

VLADIMIR BURIČ: HARKOV

Moja školska drugarica i ja
sedimo na ivici provalije

Ona me zadirkuje
pokazujući mi jezik
na kome je
prilepljena čaura malokalibarskog metka

Gledamo udaljeni dim fabrika
belo okrečene kućice
crkvu
pijačni trg
seljanku koja je zašla u štalu iz ograde
i mokri stojeći
malene figure studenata
što leže na strelištu

Vlažni vetar
donosi
miris baruta i svežeg hleba

JOSIF BRODSKI: NE IZLAZI IZ SOBE…

Ne izlazi iz sobe, nemoj grešku da praviš.
Šta će ti Sunce kad se u dimu „drave“ daviš?
Sve iza vrata je besmisleno, krik srca – naročito.
Samo do toaleta idi – i natrag se vraćaj hitno.

O, ne izlazi iz sobe, i taksi nikako nemoj zvati.
Zato što prostranstvo može u hodnik jedan stati,
i završiti strujomerom. A ako uđe neka riba i njena
širom se otvore usta, izbaci je odmah, bez svlačenja.

Ne izlazi iz sobe, smatraj, prosto, da si nazebao.
Šta je na svetu zanimljivo, sem stola i stolice, ostalo?
Zašto izlaziti odavde kad ćeš se večeras vratiti
takav kakav si i bio, tim pre ako će te – unakaziti?

O, ne izlazi iz sobe. Igraj, stisnuvši, bosa novu
u kaputu na golo telo, s papučama na bosu nogu.
U predsoblju se miris kupusa i masti ne može skriti.
Napisao si mnogo reči: još jedna može suvišna biti.

Ne izlazi iz sobe. I neka sama soba pritom
domišlja kako izgledaš. I uopšte inkognito
ergo sum, reče, u formi srca, supstanca gusta.
Ne izlazi iz sobe! Na ulici ti nije Francuska.

Ne budi budala. Budi to što drugi biti ne znaju.
Ne izlazi iz sobe! To jest daj slobodu nameštaju,
slij se s tapetama. Sakrij se dobro, zabarikadiraj se
ormanom, od hronosa, kosmosa, erosa, virusa i rase.

EDUARD LIMONOV: MOJ NEGATIVNI HEROJ

Moj negativni heroj
Uvek je sa mnom, uvek moj.

Ja pivo pijem – on pije pivo,
U mome stanu živi svoj život.

Sa mojim devojkama spava,
Na njemu visi moja sprava.
Moj negativni heroj…
Mogu se videti leđa pognuta

Njujorkom dok uporno luta
U svakoj ulici neveseloj.

SERGEJ ČUDAKOV: ŽENE KOJE SAM SILOVAO

Žene koje sam silovao,
kojima sam pomagao da povraćaju
nad zaljuljanim klozetskim šoljama.
kuda one odlaze
zašto.

zašto se predstavnici policije
sa sposobnošću pregovaranja
sa nabudženim vozilima
sa projektorima na radijatorima
pojavljuju vrlo često
zašto su oni tako nametljivi
zašto

razume se ja sam kriv
nezakonito razmenjujem reči
uhapsite – ne dajem izjave
zašto

voljena jedina najlepša
ti si se sačuvala
nisi se propila nisi se udala
ne učestvuješ u demografskom bumu
nemaš adresu ni telefon
na mokri asfalt padaju pahuljice
zašto

ANTOLOGIJA SE MOŽE NARUČITI PO CENI OD 1200 DIN.

NARUDŽBENICA: