Рецензија збирке песама “Из апартмана 303” Душана Опачића

korice-dusan-opacic303 ВИТЕЗА ПОД КИШОБРАНОМ (ЕСТЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ)

Аутор: ДЕСЯ ЛОВОРОВ

У ваздуху мирише новембар, право јесење сивило-жутило и тек понеки, црвенкасти као крв, лист заколута у непознатом правцу. Те речи: револуција, љубав и губитак исте, будућност поезије, урбанизовани простори служе инспирацији поете Душана Опачића. Најпре да укажем на човека коме је збирка посвећена и намењена – пали ударник литерарног експеримента Мајаковски. Као песнику, дивим му се и ја, бескрајно. Међутим, Опачић је успешно установио омаж овом великану руске авангарде, смештајући његов списатељски метод у данашње тесне оквире времена, дајући му модерни дух и контекст XXИ века, док су чежња за футуристичким идеалима, емотивна полупразнина у души и повремена жестина Мајаковског остали сачувани од зуба времена у овим стиховима.
Збирка започиње есејом у одбрану части ВВМ-а, постављајући га на пиједестал измученог револуционара, његов самовољна жртва није узалудна. Његова душа лута и даље, пристајући уз сваког ко и мало цени руску лирику. Слава му, јер нас је заиста научио да стихове могу и морају да пишу и земљорадник, рудар и владар. Мотиви у Душановим поемама су разнородне, версификација на моменте добија свој облик која се потом урушава у нити поезије која одише градским духом, пуним суздржаног безнађа и лутања, затворености (у апартману ума трошног људског тела). Лирски субјект изненада јача у тим ситуацијама на ивици очаја, као ратник, витешки часно, борећи се разумом, сетом и голим животом. Он помиње небеске висине, али су му оне само далеки путоказ; мали човек доказује своје постојање као честице у Космосу, стојећи чврсто на градском асфалту и месту одакле су “…отишли сви”, где “на кап воде, [иду] три капи моје крви”, тамо где је (преко потребна, естетска) револуција награда, а смрт одмор. Та сензибилност, гледана као људска слабост изненада добија интензитет оштрине спартанског оружја, састављеног од поклича, самосвести, жустрине и рогобатних речи, чији ритам одређује футуризам, као жила куцавица. Тај ретроспективни талас запљускује странице, производи слушљиву буку ума умотаних у врели станиол авангардне баштине. Песник се дотиче и државе-блуднице, незрелих људи, ватрених говора: ово време нам је пророк и надрилекар, судија и џелат, мајка и маћеха, љубавница и бесмртна драга, кафа, бука, буна, зној и крв надничара и обесна отупелост моћника. Када све то ишчезне, остају бриге савременог човека, које су мориле и наше претке. Ипак, пред поезијом се клања свака идеологија, вера и нација, он је била и биће разонода, одвећ религија сама, а за неке средство непристајања, побуне, демонстрације стихотворне силе… У овој краткој збирци постоје и фотографије Родченка (посластице за потпуни русофилски угођај), које употпуњују и овако богате поетске слике, докучиве и недокучиве. Завирите у скромне одаје Апартмана 303, тамо вас чека песникова ватра, чекић и наковањ стихова, који не уништава, већ кали и учвршћује оно лепо у нама.

(Рецензија збирке песама “Из апартмана 303” Душана Опачића, Пресинг, 2015)

http://princip-fanzin.blogspot.com/2016/01/303-vitezova-pod-kisobranom-estetske.html​

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Докажи да ниси машина * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*